Живот пише драме

СВЕТЛО СПАСА

Двојица шпанских ронилаца заглавила су се дубоко испод Мајорке.
Један је остао, а други кренуо по помоћ...

Роњење у пећинама вероватно је међу најопаснијим екстремним спортовима и истраживачким дисциплинама. Захтева висок степен посвећености и знања, а обука далеко превазилази уобичајену ронилачку.
   Све то је годинама уназад прошао и Шпанац Шиско Грасија. Овај професор геологије већ деценијама је испод површине воде, а број сати зарона му је задивљујућ. Тако је средином априла 2017. године решио да испита пећине код Мајорке. Имао је обичај да каже да је Мајорка много лепша под земљом, него изнад ње. Раме уз раме с професором, у топлу воду заронио је и Гиљем Маскаро.
   Одабрали су пећину Са Пикета. Позната је по бројним коморама до којих није лако доћи. На око километар од улаза, неки процепи толико су уски да човек једва може да се провуче. И то мршав човек. Пећина врви од изазова, али још више од опасности.
   Требало им је око сат времена да пређу тај километар. Све је текло како су замислили. Када су се нашли у првој комори, неколико минута су се само дивили ономе што виде. Онда су прионули на посао.
   Грасија је почео да прикупља узорке стена, док је Маскаро кренуо у другу, суседну комору. Договорили су да се мало касније нађу на једној раскрсници, и полако роне ка излазу. Ништа не може да пође по злу, то су радили и стотинама пута раније.

Kада су се коначно нашли, несмотрено су направили почетничку грешку, и то најгору могућу. Подигли су фини песак. Вода се за неколико секунди толико замутила да се није видео ни прст пред оком. Грасија је посегнуо за конопцем који су развукли за собом. И то је уобичајен поступак. Конопац се веже на улазу у пећину, вуче за собом, и у повратку је довољно да се држи за њега. Ронилац је убрзо на сигурном. Само, сада конопца нигде није било. Покушавали су да га напипају, кад већ не могу да га виде. Или су неке стене пале на њега или је завршио у муљу. На ту потрагу изгубили су преко сат времена. Потрошили су
залихе ваздуха из главних боца, а и оне за не дај боже биле су на измаку. Схватили су да су се нашли у смртној опасности.
    На срећу, Грасија се сетио да је од неких ронилаца чуо причу о ваздушним џеповима у једној од суседних комора. Само, ту ваздуха једва да има за једног човека, а и неко мора по помоћ. И за тог који крене напоље једва ће бити ваздуха. Под условом да одмах нађе пут.
   Одлучили су да Гиљем крене напоље. Мршавији је, потребно му је мање кисеоника, а и Грасија је искуснији испод земље.
   Ти ваздушни џепови имају много већу количину угљен-диоксида. Гиљем није хтео да га остави самог, али су обојица били свесни да им је то једина прилика. Зато су испланирали руту којом ће Маскаро да се креће ка излазу. У замућеној води ни то није сасвим безбедно и брзо. Грасија је то упоредио с вожњом кроз најгушћу могућу маглу, када само наслућујете где су ивице пута.

Маскаро је коначно отишао. Грасија је остао сам у пећини. Ослободио се доброг дела опреме како би штедео снагу. Испитивао је пећину у којој се нашао. До врха је било дванаест метара, а на самој површини наишао је на питку воду. Макар нешто. Док је истраживао, испразниле су се две светиљке. Трећа је била на издисају. Убрзо се нашао у мрклом мраку. Пролазили су минути. Сати. Казаљке су светлеле у тами, али се није усуђивао да пречесто гледа у њих. Првих седам или осам сати надао се да помоћ брзо стиже. Онда му је пало на памет да се Гиљем сигурно изгубио у сплету пећина. Мртав је. Ускоро ће и он да му се придружи. Сетио се своје породице. Деца, син од петнаест и кћерка од девет година. Премлади су да сада остану без оца.
   Све теже је дисао. Осећао је вишак угљен-диоксида. Од почетног кљуцања, глава му је дошла до пуцања. Почеле су и халуцинације.
   Видео је светла у води. За њима мехуриће ваздуха. Помислио је да може да их чује. Видео је и ликове своје деце. Покушао је да их дотакне. Отрезнио га је пад. Главом је улетео у воду, довољно да га мало освести.

После неколико минута, слике су се вратиле. Чуо је неке звуке изнад себе. Помислио је да буше пећину с површине да би га извукли. Ослушкивао је, али се звук изгубио. И то је отписао на халуцинације.
   Време је цурило. Повремено би се одважио да погледа на сат. Схватио је да је прошао цео дан. Па још пола. Светиљку би само повремено укључио. Чекао је да се батерија макар мало напуни, па је палио на неколико секунди. Ускоро није могао ни то. Више не може да издржи у мраку. Неће видети ни коју воду пије, а последње што му треба јесте да се нагута слане воде. Ваздуха је било све мање, они звукови су се вратили. И светла.
   Дохватио је нож, привезан за ногу. Ако ово још мало потраје, пресудиће сам себи. Боље и то, него још неколико сати мрцварења. Исход ће ионако бити исти. Овај ће макар бржи и мање болан. Размишљао је који је најбезболнији начин, где да забоде оштрицу. Или да сече? Шта ли мање боли? Шта је брже? Убрзо ће да сазна.
   И даље је био у тами. Опет је у води видео неку светлост. Мехуриће. Сада већ више није могао да издржи. Подигао је нож. То је то! Док се сечиво приближавало врату, и даље је гледао у воду. Она светла никако да нестану. Напротив, појачавају се. И мехурићи. Сечиво је већ био наслонио на жилу куцавицу. Један покрет руком и окончаће агонију.

Тада је светлост постала заслепљујућа. Видео је главу с ронилачком маском како израња из воде. Да ли му се привиђа? Неко га дозива. Тек додир му је показао да је испред њега прави правцати човек. Оштрица ножа остала је прислоњена уз грло. Човек му је одмакнуо руку. Грасија је почео да се тресе. А онда је скочио на рониоца. Био је спасен.
   Заједно су заронили. Спасилац је довукао нове боце, које је Грасија искористио. Његове су остале у пећини. Изронили су из пећине 17. априла. Шездесетак сати након што је Грасија, праћен Маскаром, ушао.
   Када су се коначно нашли на сувом, испричали су Шиску да је Маскаро успео да се пробије на површину. Позвао је спасилачке службе, чији су припадници брзо изашли на терен. Заронили су, али убрзо и одустали. Нису могли да уђу у пећину, зато што је видљивост била изузетно слаба. Онда су покушали да уђу одозго. Бушили су кроз плафон, али ни ту није било помака. Успели су да се пробију тек после двадесет и четири сата, када су се песак и прашина слегли на дну. И да извуку колегу рониоца.