За читање и уживање - Ефраим Кишон

СИЛОМ ПРЕЉУБНИЦИ

Одлучили смо да летњи одмор проведемо у неком мирном породичном пансиону. Одабрали смо један скромни, неупадљиви кутак у Доњој Галилеји, далеко од градске вреве, познаника и оговарања. Позвао сам телефоном и резервисао двокреветну собу.

– У реду, господине – одговори ми шеф рецепције. – Двокреветна соба. Стижете ли заједно?

Глупог ли питања! Одговорио сам му да се то само по себи разуме.

Пошто смо стигли, рецепционер нам је дао да испунимо пријаву и затим нам уручи два кључа рекавши:

– Ваша соба је број 17, а госпођа има собу број 203.

– Шта је то сад, дођавола? – рекох. – Зар нисам код вас резервисао једну двокреветну собу?

– Ви, дакле, желите да будете заједно у соби?

– Разуме се да желимо! Ми смо венчани. Ово је моја супруга.

Провукавши се иза пулта, рецепционер приђе нашем пртљагу и загледа се у налепнице с именима. У том трену ми је синуло да је најбоља супруга на свету позајмила кофер од своје мајке и да на налепници највероватније пише „Ерна Шпиц”. Рецепционар се усправи и оштро нас погледа испод ока.

– У реду – рече. – Двокреветна соба, дакле. Изволите кључ, госпођо Кишон.

Последње две речи изговорио је наглашено и отегнуто.

– Хоћете ли можда – рекох збуњено – хоћете ли да вам покажемо личне карте?

– Не треба – одговори рецепционер и добаци нам још један оштар поглед испод ока. – То је ваша ствар. Нисам ја ту да бринем бригу о блудничењу...

Колико сам успео да приметим, ни остали присутни нису били ту због тога. Док смо пролазили холом, пратили су нас очима, усана стиснутих у ироничан али ипак одобравајући смешак. Тек тада сам приметио да најбоља су пруга има на себи ону упадљиву јаркоцрвену хаљину и да су јој штикле превисоке. Дођавола!

А онај дебели ћелавац вероватно је из извозно-увозне бранше буљи у нас и шапуће нешто у уво изазовној плавуши која седи уз њега. Заиста неукусно! Тако млада девојка, па се спетљала с одвратним старим развратником, као да на свету нема згодних младих мушкараца као што сам ја, рецимо.

– Хеј, Ефраиме!

Окренух се. Био је то Финкенштајн. Седи у углу и домахује ми значајно као да хоће да каже: „Честитам! Какво маче!” Глупан! Моја жена, додуше, сасвим добро изгледа, па и више од тога, али рећи за њу да је маче? Кретен! Зар су овде сви полудели?

За вечером је било још горе. Док смо збуњени пролазили крај столова, до наших ушију је допирало:

– Оставио је код куће жену и дете, а ту се вуцара с овом... Мало је пунија, али прича се да он воли такве... У заједничкој соби... Дрскост... Познајем му жену, дивна особа, а он ту с оваквом једном... Свашта на овом свету...

Показало се да ни Финкенштајн није овде сам. Вуцара се ту с неком напирлитаном лутком која чак и изазивачки носи венчани прстен. Представио нам ју је као своју сестру. Сестра, ма шта кажеш! Упознао сам их са својом женом. Финкенштајн јој галантно пољуби руку и добаци јој заводнички осмех. Затим ме поведе у страну.

– Да ли је код куће све у реду? – пита ме као мушкарац мушкарца. – Како је твоја супруга?

–То би бар морао да знаш. Управо си јој пољубио руку.

– Добро, добро – рече Финкенштајн, одвуче ме до бара и наручи ми вотку. Затим поче да прича да ја пред њим не морам да се претварам, па није се он јуче родио, хе, хе... Он и не помишља да ја варам своју жену, ни говора. Нема ништа лоше ако човек мало скрене; то је, штавише, у добрим трајним браковима и здраво, свако то чини, хе, хе. Он, Финкенштајн, могао би да се опклади да би ми моја жена, кад би икад сазнала, све опростила.

– Али она је стварно моја жена, тикване!

– То ти не пали, матори!

Ефраим Кишон (1924–2005), израелски сатиричар, драматург, сценариста и филмски редитељ, рођен је у Будимпешти као Ференц Хофман. Тамо је студирао сликарство и вајарство. По пресељењу у Израел 1949. године постаје Ефраим Кишон. Његове књиге штампане су у преко педесет милиона примерака и преведене на четрдесетак језика. Кажу да је његова збирка прича „Код куће је најгоре” најчитанија хебрејска књига после Библије.

Финкенштајн ме погледа презриво и оде. Вратио сам се жени и његовој „сестри”. Рој мушкараца, који су се у међувремену удварали најбољој супрузи на свету, невољно се распршио. Она је блистала. Испричала ми је како ју је један згодан момак који подсећа на Роберта Редфорда наговарао да напусти „оног смешног типа” и пође с њим.

– Одбила сам, наравно – кикотала се. – Додуше, златан је, али шушка кад говори...

– Аха, то је, значи, једини разлог? А то што сам ти муж, то теби не значи баш ништа?

– Да, свакако – присети се она. – Знаш, већ сам сасвим збуњена од свега овога...

Дебели ћелавац нам доједри с бока и пред стави своју златокосу секс-бомбу.

– Дозволите – рече. Моја ћерка.

Стари развратник! Дошло ми је да га ударим песницом по дебелој њушци. Ћерка! Чак и не личи на њега. Она, пре свега, има косу.

– Моја пријатељица – рекох заузврат, представивши му своју жену. – Госпођица Ерна Шпиц.

Моја жена се врло брзо снашла у новој улози љубавнице. Кад год бих покушао да је пред другима загрлим, она би се измакла говорећи да не бринем о њеном добром гласу. Једном сам је после вечере уштинуо за образ, на шта се она толико разљутила да ме је ударила по руци.

– Јеси ли полудео? – просиктала је. – Ионако нас већ оговарају на сва уста.

Ту је била у праву. Говоркало се, на пример, да смо се синоћ голи голцати купали у мору. Чуо сам, такође, да се прича да уживамо дрогу. „Сестра” Финкенштајнова знала је чак да је супруг моје пријатељице нешто нањушио и да нас је пратио све до Тиберијског језера, али да смо му за длаку измакли и побегли овамо.

– Па, није баш све тачно – рекох јој. – Истина је да је њен муж отишао на Тиберијско јeзеро. Међутим, отишао је тамо с њиховом кућном помоћницом. Њен момак, иначе срећно ожењени отац троје деце, пошао је за њима и вратио девојку. Мужић је на то одлучио да се освети нама, па сада играмо жмурке.

„Сестра” се заклела да ће ћутати као заливена и пожурила да са осталим гостима подели новост.
После петнаест минута позвали су нас у хотелску дирекцију, где су нам помало усплахирено саветовали да се преселимо у одвојене собе. Злу не требало!

– Не – рекох. – Само нас смрт може раставити!

У међувремену се најбоља супруга на свету сасвим распојасала. Наручивала је најскупља јела, а од пића само шампањац. Нису изостале ни жељице за накитом и крзном.

– У оваквим случајевима је то уобичајено – говорила је.

А онда је у нашем љубавном гнездашцу са свим неочекивано пукла тиква.

Једног дана се појавио мој познаник репортер, једно од оних сваштарских њушкала која у овој земљи познају све и свакога.

– Ово је чиста жабокречина –  рече ми, пошто је на брзину истражио хотел. – Да свиснеш од досаде! Финкенштајн је ту са својом сестром, ти са женом, а онај ћелави судија довео је ћерку. Баш сте друштво, све сами свеци! Како си толико дуго издржао овде?

Сутрадан смо напустили хотел. Моја жена је опет постала обична домаћица и најбоља супруга на свету. Само ми понекад пребаци да сам је изневерио – и то с њом самом.