За читање и уживање - Станислав Винавер

ПРОМЕТЕЈ

Једног дана весели Бог, пијући нектар и амброзију, сети се охолога Прометеја. Давно је то било кад су га оковали за литице Кавказа, тако давно да је чак и гвожђе морало све рђом да попане. Откако је остао без посла и без икаквог занимања (изузевши размишљање, коме је, нарочито у последње време, много часова поклањао), био је Зевс веома добре воље.

Није имао више препирки са својом плавооком кћери због смртних. Његов незаконити син Аполо понашао се сада веома коректно; жена га је остављала у миру, јер људи, предмет препирки, престали су за богове да постоје; Посејдон, ћудљиви бог, није му више пркосио откако се преселио стално на Олимп; јогуница Хад, који је такође заменио своје боравиште у тартаpској тами са јасношћу која влада у престоници богова, и сви други, уопште, сви су се понашали лепо и како доликује вишим бићима. Тим што се престао бавити судбином смртних отпале су Великом Оцу оне многе дужности којима је пре био оптерећен, те је тако све време проводио у посматрању и у невиним гозбама са старим друштвом.

Предлог да се обиђе Прометеј сви су примили са особитим допадањем. Занимало их је шта може да мисли тај сујетни Геин син, он, који већ толике године и векове борави у потпуној самоћи, одстрањен од сваког живог створа... Хтели су знати да ли се променио после страшног понижења које је доживео, после свега онога што је морао поднети: сам, прикован за литицу, принуђен да немоћно, ужаснутим очима гледа утробу где се стално крвави и растрзава.

Одмах и једногласно би решено да га откују и ослободе, а Асклепије је већ спремио све што је требало да се заробљеник потпуно залечи и исцели. Једна лепа, млада нимфа, која је много слушала о Прометејевој неустрашивости, била је испуњена дивљењем наспрам њега, дивила се енергији, смелости и чврстини (јер оне су одавно напустиле небо, уступајући место благој хармонији и безоблачном, вечитом задовољству). Цела јој се дружина весело ругала, а насмејани Зевс се решио да учини једно разонођење себи и својима и да приреди скоре сватове каквих одавно није било на небу.

Путовали су небесним колесницама полако да би могли осетити све лепоте и дражи ваздушног путовања, које је од дивног утицаја на нерве. Парови су били врло чудновати и сасвим неразумљиви непосвећеном оку, што се на небу и оно мало митологије и хронологије, која је некад, мање више поштована била, сасвим заборавило.

Стигоше. Поглади Зевс своју лепу, проседу браду и приђе Прометеју, који је прилично равнодушно посматрао цео призор. Очекивање. Пригушен жагор и смех. (Само је она нимфа болећиво гледала на мученика и није хтела да се осврће на заједљива пецкања и подсмешљиве речи које су јој добациване са свих страна). Зевс је говорио полагано и лепо. Беседништво се нарочито, још од старина, неговало на Олимпу.

– Остави твоје будалаштине неостварљиве и мисли несхватљиве, смешне и непојмљиве за биће разумом обдарено. Отковаћемо те, излечити, па хајде с нама на Олимп, на гозбу и на задовољства.

Станислав Винавер (1891–1955) био је српски песник, есејиста, књижевни критичар и преводилац. Учествовао је у балканским и Првом светском рату, прешавши Албанију као један од 1300 каплара, те је на Крфу неко време уређивао „Српске новине”. Написао је нека од најизучаванијих пародијских и есејистичких ремек-дела наше авангардне и послератне књижевности: „Пантологија новије српске пеленгирике”, „Громобран свемира”, „Чувари света”, „Језик наш насушни”, „Надграматика”, „Заноси и пркоси Лазе Костића” и друга.

Прометеј говораше:

– Циљ имам и тежњу. Задовољства ми не требају сад. Она ће доћи и чекам их, али је другачија природа њихова од оних које ми ти нудиш.

Пуним грлом мораде да се насмеје Зевс:

– И ти се надаш да ће се једног дана испунити сан твој! Безумниче безумни! Веруј ми, ти грешиш, и не знаш колико грешиш.

Рече Прометеј:

– Чекам са тврдом надом и непоколебљив сам у њој. Знам да мора доћи тај дан и чекам њега.

Рече Зевс:

– И ти још остајеш при томе да ће људи оставити све оне заблуде којима је пун малени живот њихов, да ће отрести са себе злобу и глупост и завист и безумље и свирепи бес, ког су пуни! Ти верујеш у светле дане човечанства! Ти верујеш у људе! Па зар не видиш крвави пир који приређују свакодневно, не видиш дивљаштво у сваком покрету, нетрпељивости пуном и мржње, сталних пратилаца тог племена осуђеног да вечито борави у тами коју само ствара... И у те људе верујеш!

Мрачно говораше Прометеј:

– Ти видиш људе мајушне, са малим, мајушним страстима, са срцима пуним заблуда и злобе, али ће доћи време кад ће бити угушене мржње и сатрвене заблуде, настати светло доба опште среће, када дође ново, крепко поколење, кад небо понова оживи на земљи само још у већем сјају и јачем блеску, кад земљом владала буде истина, правда и љубав. Ја чекам то сјајно доба, то само хоћу да видим и видећу. Ја не желим муке и патње, само да доживим то велико и светло време људи-богова. То ће бити мој и мога триjумфа дан и знаћу тада ја да нисам узаман живот свој жртвовао синовима земље.

– Догод је људи – говораше Зевс – биће и заблуда и злочина и мржње и злобе. И свирепи крвожедни њихов бес никад угушен не може бити. А ти се остави маштања и ваздушних кула, ходи с нама. Не губи време, које можеш у радости да проведеш, не губи га у залудном чекању онога што неће и не може бити. Остави се људи и маштања и ходи с нама...

Али Прометеј ћуташе, загледан у будућност.