ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПОМОЋ ПРЕКО МРЕЖЕ

Возач је подигао поглед с навигације. Испред је била необележена кривина. Скутер ју је пресекао и завршио у прашуми...

Ејми Спевак намеравала је да 22. августа прошле године оде на одмор. Изнајмила је кућу у планини. То је био добар начин да се измакне из гужве Њујорка. Ипак, није могла да се измакне и од посла. Телефон јој је остао укључен, а повремено би погледала и „Фејсбук”. Посебно се радовала објавама Мајкла Литкота. Овај је путовао по свету, качио фотографије, писао приче. Заједно су били у Непалу неколико година раније. Знала је да је сада на Балију. Чекала је фото-извештај. Уместо тога, видела је слова на црвеној позадини. Писало је „Упомоћ! Зовите полицију!”.
   Овај тридесетдеветогодишњак заиста је био на Балију, заједно с пријатељицом Стејси Ино. Стигли су дан раније и одмах изнајмили скутер. Желели су да прокрстаре острвом.
   Тако су се око два сата после поноћи враћали у Убуд. Били су на излету у околини, и сада је Мајкл пратио упутства на телефону који је закачио на ветробран скутера. Извезли су се на врх брда. Убуд би требало да је негде доле. Наставио је истим путем, повремено загледао у навигацију. Подигао је поглед, тек толико да угледа кривину испред себе. Ње није било на екрану, али је и те како била тамо. Закочио је, пробао да скрене. Недовољно брзо.

Нешто касније се пробудио. Глава му је била у бари. Лежао је на леђима, окружен високим растињем. Прашума, досетио се. Покушао је да се усправи, да седне. Тело никако да га послуша. Шта ли се догодило? Где је? Усред шуме, очигледно. Откуд ту? Тек онда се сетио. На Балију је. Само, откуд овде? Није могао да се сети.
   Тек после неколико минута сетио се скутера. И само то. Ништа о лету главачке дугачком педесетак метара. Ништа о ударању о дрвеће. Није имао појма откуд крв коју осећа у устима. Одакле бол?
   Остао је без наочара. Није било ни скутера. С њим је нестао и телефон. Лево раме било је гадно повређено. Леђа, још горе. Није осећао ноге. Тек онда се сетио своје сапутнице:
   – Стејси?
   Није било одговора. Поново се продрао. То је изазвало бол у грудима. Такав, да се готово онесвестио.
   Минут или два касније чуо је глас:
   – Овде сам.
   Била је удаљена свега неколико метара. Мајкл се с муком довукао до ње. Све кроз мркли мрак, па још без наочара.
   – Откуд ми овде?
   – Немам појма, биће да смо имали незгоду. Можеш ли да се помериш?
   – Не.
   – Стејси, мораш да устанеш и доведеш помоћ.
   – Не могу...

Ово је готово убило Мајкла. Нико није знао где су. Нису могли на ноге. Вероватно је повредио кичму. Крвари. По свему судећи, умреће ту. А да све буде још горе, почео је да клизи низбрдо по влажном растињу. Шта год да се налази испод, приземљење неће бити угодно. Ако га преживи.
   Све хватајући се за неко корење, једва је успео да се заустави међу корењем дрвета на падини. Само да није изгубио телефон током незгоде! Тек онда се сетио. Има још један, у џепу му је. Унутра је америчка картица. Може да зове САД.
   Напипао је телефон. Укључио га, изабрао роминг. Балансирао је телефон на грудима, покушавао да укључи неку апликацију оном здравом руком. Батерија је била на 42 одсто. Добро је, има времена.
   Да ли да нађе број месне полиције и да се нада да ће онај ко се јави на телефон макар мало да говори енглески? Само, шта би рекао том неком? Да је имао незгоду и да је тамо негде? Не, то отпада. Тада је приметио да му стоји отворен „Фејсбук”.
  Полако је куцао слова, задржавајући телефон да случајно не склизне низ падину. Коначно, откуцао је и послао позив у помоћ. Ејми Спевак видела га је свега два минута касније.
   У почетку, није знала шта да уради. Где је на Балију? Онда га је позвала. Мајкл се јавио, за дивно чудо. Објаснио јој је да је усред шуме, али може да јој пошаље координате. Она је обећала да ће да нађе помоћ. Мајкл се мало смирио. Сада макар једна особа на свету тачно зна где је.
   Ејми и даље није знала кога да зове. Онда је поделила координате и позив са свим својим пријатељима. Потом и Мајкловим. Одговори су брзо почели да стижу. Питали су кога да зову, ко је надлежан? Како да помогну? Неко је нашао број месне полиције и поделио га. Само, нису могли да их добију.

За то време, Стејси усред прашуме није имала намеру да одустане. Урлала је, дозивала помоћ. Сваки пут све мање гласно. Повремено би се онесвестила, али би је бол брзо тргао. Лице јој је било у ранама. Нешто јој је током незгоде улетело у уста, исекло језик и разбило зубе. Мајкл ју је тешио. Стиже помоћ.
   Стејси се највише бринула зато што не могу да се придигну. Мајкл јој је довикнуо да је повредио кичму. Ни њена није у најбољем стању. Плашила се да ће једноставно да склизне. Укопала се ноктима у тло. Чекала је ту толико најављивану помоћ.
   Преписка на „Фејсбуку” се разбуктала. Сви су писали, али се то углавном сводило на забринутост. Никакве користи од тога. Једино је Мајклов пријатељ из Северне Каролине успео нешто да уради. На основу доступних података склепао је мапу, а потом накопао број Конзулата САД у Индонезији. Ова мапа била је најпотпунија, пошто је Мајкл схватио да чује неки водоток. Убрзо су га лоцирали. Ту је само једна река, која прави водопад. Ту је, то је хучање које чује.
    Конзулат у Сурабаји добио је мапу и позив за помоћ. Дежурна је била Кристина Гецлер Вон. Брзо је сакупила све податке које је могла да нађе. Онда се обратила званичницима Индонезије. Тек онда је послала поруку Мајклу. Стиже помоћ. Овај је одговорио да је батерија на измаку. Свега пет одсто је остало.
   Мајкл је осећао слабост. Стејси га је бодрила. Мора да издржи, још само мало. Стижу. Онда је схватила да и сама клиза. Вриснула је. Мајкл није могао да јој помогне. Ни руку да пружи. Укопавала се и рукама и ногама. Мајкл је погледао телефон. Батерија је била празна. Били су потпуно сами.

Дрхтао је, на ивици свести. Учинило му се да лишће шушка. Тргао се. На Балију има змија. Ако су се нека кобра или питон намерили на њих, не може ништа да уради. Само да лежи и чека смрт. Ускоро је зачуо гласове. Тек тада је схватио. Спасиоци! Убрзо су се из жбуња појавила четворица.
   Спаковали су унесрећене на носила. Трудили су се да их не дрмусају, све до камионета. Ставили су их у товарни део, па брзо ка болници. Обоје крвави, изломљени, готово непрепознатљиви.
   Нешто после осам сати ујутру, на „Фејсбуку” је осванула објава. Мајкл и Стејси су живи и у болници. Прошло је четири сата од позива у помоћ, на истој мрежи.