Живот (ни)је бајка – Анђелија Лазаревић, сликарка и књижевница

ЛЕПА ЛАЗИНА КЋИ

Била је једна од најлепших жена свога доба. Привлачила је погледе на улици мушкараца и жена који су јој се дивили или јој потајно завидели на лепоти и уметничком дару

Деда јој је био председник српске владе а отац један од најпознатијих српских књижевника. И поред тога остала је увек своја и окренута својој звезди судбине. Анђелија Лазаревић је својим сликама, песмама и прозним радовима обележила једно доба Београда и Србије данас давно прохујало...
   Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.
Од оца је наследила дар за писање, прву песму је написала са свега десет година и месецима је крила испод јастука јер се стидела да је било коме покаже или прочита. Зато је волела да рецитује француске песнике и често је одушевљавала посетиоце дома Лазаревића предивним стиховима. Анђелија је била миљеница Лазе и Полексије који су поред ње имали и сина Милорада. Двоје деце, синови Кузман и Владан умрли су годину, односно две године по рођењу.
   Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.
   Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”
   Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.

Ипак, и поред посвећивања сликарству у Анђелији није нестала књижевница. Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић пише 1913. године и ту спаја књижевност и сликарство јер је роман говорио о веселом животу младих београдских сликара. Иако је ово дело аутобиографско, Анђелија је главној јунакињи дала име Марија. Плашила се да ли ће јој славно презиме и славни отац можда бити превелико бреме за први роман, али јој похвале тада највећег ауторитета у области књижевне критике Јована Скерлића дају пресудни подстицај и охрабрење. Нажалост, прерана Скерлићева смрт и почетак Великог рата спречавају да се „Лутања” објаве у Српском књижевном гласнику иако су била припремљена за штампу.
   Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.
   После добијања дозволе од окупаторских власти, враћа се у Београд, где затиче родну кућу преметену и покрадену. За време њиховог боравка у Прокупљу у дом Лазаревића уселио се извесни аустријски официр који је приликом бекства однео готово све вредне књиге из кућне библиотеке а Анђелијине слике је исекао из рамова. Анђелија није имала времена да очајава јер је требало прехранити породицу па је са пријатељицом и такође сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове „катрањаче” у боје српске заставе и продавала их у познатој Цвијановићевој књижари. Многим се Београђанима тај гест допао па је и Милош Црњански 1919. године у тексту у листу „Демократија” похвалио замисао и рад Анђелије и Наталије.
   Након рата Анђелија наставља да се бави писањем и сликањем. Пријатељица и власница часописа „Мисао” Смиља Ђаковић охрабрује Анђелију да се више окрене поезији. Тада настају неке од њених најпознатијих песама попут „Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћи”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”...
   О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.
   Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.
   Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.

Ипак, после тога рад Анђелије Лазаревић пада у заборав. Ни подсећање Милоша Црњанског 1929. године на стваралаштво „даровите Лазине кћери” није помогло да књижевни Београд и Србија посвете више пажње свестраној уметници. Као да се и судбина уротила против Анђелије па 6. априла 1941. у бомбардовању немачких „штука” нестају и њени рукописи.
   Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.