Како смо освајали бели свет

КНЕЗ АРСЕН У ПАКЛУ ВИЈЕТНАМА

Мало је познато да се наш човек истакао у бици за коју се сматра да је једна од најлегендарнијих које је војевала француска Легија странаца

Свега шест месеци по оснивању, јуна 1884. године, Тујен Кванг, најзападније француско утврђење у Тонкину (Вијетнам), стотинак километара северозападно од Ханоја, било је знатно ослабљено. Изложено сталним нападима фанатичних кинеских плаћеника, познатих као Црне заставе, без редовног снабдевања, без појачања, људство је готово клонуло. Маларија је узимала данак, сваког дана неко би испао из строја. Како и не би, када је утврђење било сазидано на самој обали реке, са три стране окружено планинама. Густо пошумљеним, погодним за кинеске стрелце, који су посаду утврде имали на длану. И то су користили. Међу Французима је тог новембра почело да се шушка о последњем нападу, који би им прекратио муке. Командант је сваког дана очекивао најављено појачање, али је и њему било јасно да ће помоћ вероватно стићи прекасно. Ако и стигне.
   У ишчекивању, на бедеме су извели све што је било способно да носи пушку и бори се. Чак и оне лакше рањене. Негде у даљини зачуло се пушкарање. Легионари су чекали. Одједном, из шуме се зачула позната песма.  „Ле боден”. Откуд марш Легије странаца, када су тамо Кинези? Док су браниоци извиривали из заклона, чело колоне изашло је на чистину. То Легија маршира, уз песму, у свом спором ритму. Дуго очекивано појачање. Смена.
   Када су легионари умарширали у утврђење, њихов командант, мајор Марк Домин,  објаснио је да су на путу упали у заседу Црних застава. Под борбом су се пробили, и то је оно пушкарање које се чуло. Свеједно, дошли су да замене посаду утврђења. Међу легионарима и један Србин. Двадесетпетогодишњи унук Карађорђев, Арсен Карађорђевић. Годину дана раније ступио је у Легију и већ се обрео у експедиционом корпусу у Вијетнаму.

Опасни тунели

   Док су се распоређивали по тврђави, неко је припуцао с оближњих брда. Један војник је пао, а Арсен је полако почео да схвата речи генерала Франсоа Де Негријеа, који је легионарима одржао говор одмах по искрцавању у Вијетнам:
   „Ви сте легионари, војници којима је смрт суђена. Ја вас шаљем тамо где ћете умрети.”
   Док је исцрпљена посада напуштала утврђење, замена се постројавала. Четири стотине легионара и око 150 тонкиншких стрелаца. Насупрот њима око 12.000 Кинеза, углавном из Црних застава. Командант је прокрстарио цело утврђење, завукао се и у последњу рупчагу. Унутар четвороугаоне тврђавице – касарне, језерце и мало узвишење у облику главе шећера. Служило је као осматрачница. При обиласку, пришао је Арсен и затражио реч. Предложио је да се на 300 метара удаљености направи утврђени положај, који ће он да запоседне с легионарима. Ако загусти, лако ће да га напусте и придруже се главнини. Убрзо се Арсен заједно са саборцима нашао на послу подизања мале предстраже. Кинези нису мировали, па су грађевинци мало копали и зидали, а мало више пуцали.
   Мајор Домин послао је гласнике до команде. Ови су се убрзо вратили, нису могли да се пробију. Кинези су били иза сваког дрвета. Команданту је остало једино да прогласи опсадно стање.

НАЈОДЛИКОВАНИЈИ СРБИН

   Арсеније Карађорђевић рођен је 1895. године у Темишвару, у браку кнеза Александра и кнегиње Персиде. Млађи брат потоњег краља Петра школовао се у Паризу, да би после војевања у Легији странаца у Петрограду завршио војну школу и ступио у руску војску као коњички потпоручник. Служио је у елитном Каваљергардијском пуку „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”. Арсен се 1892. године оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, Аурором Павловном Демидов. Брачни пар следеће године добија сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Ипак, већ 1895. године се разводе, а Павла поверавају на чување и старање стрицу Петру.
   Изашао је на глас као славан мегданџија, а вероватно никада нико није више пута излазио на двобој, по неким изворима чак 44 пута. У Руско-јапанском рату 1905. године командује коњичким пуком, и после исказане велике храбрости, бива унапређен у чин генерала. Одликован је највишим одликовањем, Златном сабљом.
   Враћа се у Србију и учествује у Првом и Другом балканском рату. Командује коњичком дивизијом, увек у првим редовима. Постао је толико омиљен у народу да се причало како му је краљ Петар рекао да се склони. Вратио се у Русију, где је учествовао у борбама, у царској војсци.
   После Октобарске револуција хапсе га бољшевици. Суде му, али га и ослобађају. Одлази у Париз, где је провео остатак живота. Умро је 19. октобра 1938. године. До дана данашњег је остао најодликованији официр у српској војсци. А међу силним одликовањима налази се и споменица зарађена у Тонкину.

   Црне заставе повремено би напале. Арсену је деловало као да их испробавају, чачкају, траже слаба места у одбрани. И тако данима и недељама. Командант је претпоставио да Кинези покушавају да их извуку из тврђаве. Легионари су добили наређење да чекају. Коначно, дочекали су велики, општи напад. Кинези су запалили неко село у близини, да осветле терен и нагрнули. Арсенова предстража с муком је одолевала. Одбијали су јуриш за јуришем. Лешеви су се гомилали, док су легионари били црни од барута. Кинези су се повукли.
   Опет дани испуњени повременим пушкарањем. Тада је Арсен приметио да на ободу шуме кинески војници буквално нестају испод земље. Копају ровове ка предстражи, нема сумње. Само је питање дана када ће да их дигну све у ваздух. Затражио је дозволу да напусти положај и повуче се у тврђаву. Убрзо су његови саборци појачали одбрану тврђаве. На несрећу, мине постављене у предстражи нису експлодирале, па су сада Кинези имали добар почетни положај за напад.
   Круг се још више сужавао. Домин је поставио двадесетак најбољих стрелаца на осматрачнице, само с једним задатком. Како неки Кинез провири из заклона, нека га гађају. Ови снајперисти убијали су десетак непријатеља дневно.
   Како се Арсен већ суочио с копачима, то је био задужен да осматра будуће сличне кинеске подухвате. А њих је било. Брда земље на ободу шуме расла су из дана у дан, копали су из све снаге. Досетио се и уз помоћ неколицине инжењераца који су се затекли у утврђењу, кренуо Кинезима у сусрет. Испод земље. Копали су противровове и тунеле. Убрзо су дошли толико близу да је ударац пијука у земљани зид отворио рупу, иза које су извирили противници. Дошло је до обрачуна револверима под земљом. Арсен и легионари успели су да изађу.
   Решили су да потопе тунеле, да се непријатељи подаве као пацови. Усред посла, док су довлачили црева, одјекнула је експлозија. Кинези су дигли први тунел у ваздух. Био је врло близу зида, али су француски тунели ублажили удар. Експлозија је означила почетак још једног напада. Легионари су га тешком муком одбили. Следећа експлозија била је знатно јача. Однела је део зида. Камење је летело на све стране. Убрзо се на отвору завијорила црна застава. То је потрајало свега неколико секунди. Зачуо се урлик:
   „На оружје!”

Четири сенке у ноћи

   Барјактар се срушио, погођен. Легионари су хитали да запуше рупу. Својим телима. Ту групу водио је Арсен Карађорђевић, пошто је официр погинуо. Заузели су положај и ураганском ватром засипали Кинезе. Чинило се да их има бесконачно много, право море које прети да их прогута. Свеједно, пуцали су док се цеви нису усијале. Арсен је између два пуцња бацао поглед ка подножју зида. Тамо су други легионари ашовима, рукама, чиме год, покушавали да набаце земљу и камење и запуше рупу. Онда се око опет враћа на мушицу нишана. Још један Кинез пада. Тамо притрчава још један. Мртав је пре него што се срушио на земљу. Један од нападача прикрада се са стране. Нишани. Легионар Арсен га не види. Одјекује пуцањ. Кинез пада. Карађорђевић се осврће, док му саборац одмахује. Цев његове пушке се пуши.
   Ови доле затрпавају, зид се полако диже. Арсенови легионари сламају јуриш за јуришем. Оружје полако заказује од силне пуцњаве. Меци се заглављују, цеви су усијане. Кинези су све ближе. Арсен командује да се ваде ножеви.
   Шачица легионара стала је испред зида, сви с ножевима у рукама. Сечива светлуцају на сунцу. Кинези су за тренутак устукнули. Онај тренутак који је Арсен и чекао. Потрчао је први, стуштио се ка најближем непријатељу. Саборци су га у стопу пратили. Кинез је пао. Арсен је махнито задавао ударце лево и десно, где год да је стигао. Сечиво је тражило живо месо, и налазило га. Видео је како неки огроман Рус хвата Кинеза и баца га подалеко, као да је крпена лутка. Легионари су растурили редове непријатеља. Ножеви су се ломили, заглављивали се у телима. Кад нема сечива, има чизама. Кинези су пуцали, али Арсена и легионаре као да није хтело зрно. Насртали су као бесни, све док Црне заставе нису схватиле да им је боље да се повуку. Пролаз је био готово затворен. Камењем, али и планином лешева. За дивно чудо, пао је само један из Арсенове групице, и то када су се повлачили иза зида. Погодио га је стрелац из даљине. Остали су били изранављени, крвави, али живи.
   Тек на прозивци схватили су да недостаје још један легионар. Што је најгоре, није било ни његовог тела. Неко се сетио да је он био на делу зида који је одлетео у ваздух. Изгледа да га је експлозија одбацила на ничију земљу. Осматрачи су убрзо јавили да виде униформу на земљи, баш пред кинеским рововима. Каплар Белин тражио је три добровољца, да извуку тело саборца.
   Чим је пала ноћ, четири сенке су испузале иза зида. Каплар напред, за њим тројица легионара. Арсен међу њима. Пузали су полако, центиметар по центиметар. Наоружани само пиштољима и ножевима, нису смели да направе никакав шум. Кинези би повремено бацали упаљене бакље на чистину. Нису једном морали да мењају правац, када би право испред њих пао сноп прућа у пламену. Прибили би се уз земљу, очекујући да чују пуцњаву. Ништа. Нису их приметили. Настављају даље.

„Ле боден” за победу

   Миц по миц, и каплар је видео униформу Легије. Сакупили су се око тела саборца. Оно до тада је још било лако, сада су са собом вукли и тело. Везали су га конопцем, па отпузали ка положају. Опет их је послужила срећа. Кинески осматрачи нису се огласили. Онда су несрећног легионара једноставно довукли. И опет су сви били на броју, живи и мртви.
   Првих је бивало све мање. Напади су се ређали дан за даном, понекад и више пута. И увек по истом обрасцу. Прво експлозија, онда талас урлајућих Кинеза. Лете бомбе, ћупови пуњени барутом. Легионари пуцају, бране се како год умеју. На крају, на главе нападача сручују се ашови. Ови беже. Убрзо је уследила и катастрофа невиђених размера. Једна граната из кинеског топа пала је право на бурад с вином.
   До краја фебруара, свима је било јасно да ће Тујен Кванг бити прегажен. Само 180 пушака било је исправно. Готово половина легионара избачена из строја, што мртва, што тешко рањена. Зид добрано уништен експлозијама. Тражили су појачање, неколико курира је отишло, али се ниједан није вратио. И Арсен је био сигуран да ће оставити кости у Вијетнаму.
   Био је 2. март 1885. године када су легионари чули пуцњаву. Прво у даљини. Понадали су се да стиже појачање. Онда су Кинези осули паљбу као никада до тада. Нико није могао да промоли главу иза зида. То је то, спремају се за напад који ће све да оконча. Само, спремили су се и они. Ко није имао пушку, имао је нож. Ко није имао нож, ту је ашов. Ако нема ашова, ту су руке и зуби. Само нема предаје.
   Ноћ је протекла прилично мирно. Понеки пуцањ. Сви су убеђени да ће јуриш да уследи колико ујутру. И сви су спремни. Чим је свануло, извиђачи су јавили да се нешто чудно дешава у околини. Тачније, ништа се не дешава. Кинези су подигли опсаду и отишли. Пуцњавом су прикривали своје намере. Мора да оно појачање ипак стиже.
   Заиста, убрзо се појавила француска војска.
   Официри који су предњачили описивали су прилаз Тујен Квангу као сам пакао. Лешеви на све стране, земља изрована, смрди на крв и на смрт. Били су сигурни да нико у утврђењу није преживео. А онда, када су се примакли утврђењу, врата су се отворила. Иступили су трубач и добошар. Крвави, завијених глава, али су свирали. „Ле боден”. За њима, марширају сви преживели. Мање од две стотине. У најбољим униформама које су могли да нађу, а нико без ране. Међу њима и Арсен Карађорђевић, завијене главе. И готово да ни сами не верују да су живи. Али марширају. Као што каже изрека у Легији:
   „Марширај или умри!”
   Арсен је марширао.