Живот пише драме

ДВОЈАЦ НАД ВОДОПАДОМ

Да ли ће тај делић секунде да превагне и наруши равнотежу у корист Земљине теже, која их вуче у бездан Нијагариних водопада...

Први човек који је описао Нијагарине водопаде био је француски калуђер Енепин, 1678. године:
   „Кад сам пришао водопадима и погледао у језиви амбис, ухватио ме је страх и напала ме јака вртоглавица”.
   Од тада је мноштво посетилаца видело Нијагару, осетило исти страх и дивљење. Али једног дана 1860. године нико од око 300.000 људи окупљених на обалама Нијагаре није гледао страшне водопаде. Све очи су биле упрте у конопац разапет између обала реке, на двадесетак метара изнад запенушане стихије.
   Конопац је био дебео 7,5 центиметара, а од њега је на сваких 6 метара висило по једно добро затегнуто потпорно уже, причвршћено за обалу. На самој средини реке конопац се, вучен сопственом тежином, спуштао према води и опасно њихао на ветру.

Преко њега се француски акробата Шарл Блонден спремао да пређе Нијагару. Он је то већ више пута изводио, али сад је хтео да на леђима пренесе и још једног човека. Унаоколо су се чули гласови:
   – Неће успети! Неће моћи! То је самоубиство!
   – Ма какво самоубиство! Блонден је јунак!
   – Сигурни сте? Хоћете ли да се опкладимо?
   Предвиђања, опкладе – све је замрло. Чуо се само претећи хук водопада. На малој платформи поред конопца појавио се високи Блонден снажних рамена. Око њега су били помоћници, организатори, новинари. Мало по страни стајао је низак младић у црном фраку и с цилиндром. Био је то његов менаџер Хари Колкорд, који је пристао да га славни акробата пренесе преко Нијагаре. У мртвој тишини помоћници су око Блонденових рамена и струка везали јак кожни појас с две узенгије.
   Колкорд је несигурно пришао и попео се на Блонденова леђа, стављајући ноге у узенгије. Блонден је намазао дланове прахом и узео дугачку мотку за одржавање равнотеже. Мотка је тежила добрих 25 килограма. Подигао ју је у висину груди. Маса се узбуђено заталасала.

Блонден је закорачио. Владала је мртва тишина. Чак је и ветар престао, као да је задржао дах пред лудом смелошћу.
   После тридесетак метара Блонден је застао и мирно погледао доле. Испод конопца који се њихао лево-десно текла је огромна водена маса која се хучно стропоштавала с врха џиновског водопада.
   Чврсто држећи мотку, акробата је мирно наставио пут. На раменима му је подрхтавао Колкорд, лица згрченог у гримасу. Није се усуђивао да погледа око себе. Очи су му биле упрте у обалу и покушавао је да не размишља. Одједном, Блонден је стао.
   – Морам мало да се одморим. Прилично си тежак, момче. Хајде, брзо сиђи! – рекао је Харију.
   – Да сиђем?!
   – Наравно, пожури!
   – Али не знам како... како да одржим равнотежу...
   Блонден је чучнуо, а конопац се опасно заљуљао.
   Колкорд је зажмурио, извукао из узенгије једну па другу ногу и склизнуо на конопац. Страх од дубине и празнине запљуснуо га је са свих страна. Као да су га неке невидљиве руке вукле лево, десно, доле.
   Тако је прошло неколико минута. Жене у публици падале су у несвест, а Нијагара је и даље хучала.
   – Пењи се, Хари! Идемо даље – одједном се чуо одлучан Блонденов глас.

Најзад су стигли до средине реке, на место где је конопац био угнут и препуштен на милост и немилост ветру. Блонден је почео лагано да се спушта. Застао је на самој средини. Док су људи без даха посматрали, мирно је подигао руку у знак поздрава. Колкорд је застењао:
   – Блонден... шта то радиш?
   – Поздрављам пријатеље. Дај ми свој цилиндар. Цилиндар, цилиндар, брзо! Зашто се стално чудиш?
   – Ево ти... али... шта ћеш с њим?
   Уместо одговора Блонден у је почео да маше цилиндром према одушевљеним посматрачима. Одговорио му је громогласан поздрав. Стравични ход по ужету се наставио.
   Али, с Блонденом се нешто догађало. Први пут у животу осећао је замор. Не због Харијеве тежине, већ због конопца, који се љуљао много више него обично. Да би га укротио, Блонден је морао да уложи огромну снагу. Убрзао је корак, као да је журио ка потпорном ужету. Тамо ће моћи да поврати дах. Колкорд је осетио шта се дешава и покушао да ободри свог храброг носача:
   – Ено ужета, близу смо! Само напред!

Потпорно уже се благо љуљало на ветру. Уместо да буде затегнуто, млитаво је висило. Очигледно га је неко из публике, ко се кладио да Блонден неће успети, пресекао при дну, на обали. Публика то није приметила, била је предалеко. Али, сви су видели да Блонден неодлучно стоји, да му је корак тежак, несигуран. И заиста, мотка за равнотежу се љуљала.
   Акробата је пружио ноге, подрхтавајући и борећи се. Осмех је заменила болна гримаса. Шест метара изгледало му је као километар. Најзад, ево потпорног ужета! Колкорд је овог пута брзо склизнуо с Блонденових леђа. Овде је конопац био добро затегнут и тако су стајали загрљени, скупљајући снагу.
    Кад су поново пошли, Блонден је готово летео. Нико дотад није видео да иде тако брзо. Колкорд се једва држао. Обала је била удаљена 30 метара... 25... 20... Људи су већ пружали руке да прихвате храбре борце. Блонден је дахтао и јурио... 10 метара... С обале су се чуле овације које су надјачале хук водопада.
   Блонден је победио ■