За читање и уживање - Васа Павковић

ДОГАЂАЈ СА МАЛИМ ПСИМА

Напустио сам канцеларију, не могући више да слушам припитог газду, који се хвалио успешним и још успешнијим пословним потезима. Устао сам не рекавши довиђења и изашао на улицу. Сео у аутомобил, стартовао га и кренуо без размишљања.
   Први новембарски дан ме је у ствари сам од себе одбацио до речног насипа, на ивици града. Паркирао сам на ивици насипа, двадесетак метара од ограде старог, напуштеног бродоградилишта. Искључио мотор.
   Напољу је дувао хладан ветар, па сам седео за воланом и снатрио о нечем што није било уобличено ни сасвим извесно – али је носило укус меланхолије. И пораза, скорог животног пораза, у сваком виду.
   Ауто-радио је сасвим тихо свирао поп музику. Не знам да ли сам тако, уз музику, и поглед кроз стакло, ка реци и пожутелој тополовој шуми са супротне обале, провео пола часа. Нешто ме је тргло и ја сам погледао у ретровизор.
   Педесетак метара иза возила у којем сам био, на дотле пустом речном насипу, приметио сам два мала кратконога пса. Приближавали су се, из правца града.
   Трчали су споро – а ја сам их, не знајући зашто, врло пажљиво гледао у малом ауто-огледалу. Напред је био пас златномрке боје, са црном главом и леђима, налик јазавичару. Иза њега је трчао исто тако мали и низак пас белосиве боје. Трчао је, како се каже, на самом репу, као да опчињено следи јазавичара. Мада су се кретали погнутих глава и споро, пси су после неколико минута прокаскали крај мене у возилу, не обративши баш никакву пажњу на аутомобил, ни мене у њему.
   Насип је био празан, не само иза него и испред, није било на њему других аутомобила ни бициклиста, а два мала пса су се и даље кретала напред, удаљавајући се врло споро и као да оклевају. Црномрки јазавичар напред, а белосиви малиша за њим, ваздан на репу претходника.

Посматрао сам их, у суштини и ипак, незаинтересовано, као непотребно друштво које ми је у том меланхоличном часу послао бог.

Прешли су можда још тридесет метара, кад се одједном невероватно брзо окренуше и потрчаше назад, ка мом ауту и мени. У њиховом трку било је нечег толико паничног да сам погледом, иза њих, даље, па још даље, докле се могло видети, потражио евентуални разлог ове промене кретања. И веома брзо сам угледао четири врло крупна пса који су од правца бродоградилишта јурили ка малим псима и, нехотице, ка мени.
   Ужас у очима малих паса био је толико интензиван – или бар његов утисак – да нисам знао шта пре да гледам: да ли њих како беже главом без обзира или пак четворку крупних паса луталица који им се бесомучно приближавају дивље лајући.
   Тек када су били десетак метара иза мог аутомобила, оба мала пса су се по први пут зауставили и осврнули, а онда одлучно наставили свој бег – тамни псић напред, а светли за њим.
   Сада сам више пажње посветио четворци луталица, који су, сваки појединачно, а камоли скупа, били опасна претња мојим малим „пријатељима”.
   Један по један, пси у четворочланој колони су се, ипак, заустављали. Последњи је застао луталица-предводник, који је пришао на само двадесетак метара од мог положаја и громко лајао, бесно млатећи чупавим репом. Био је то мешанац, са доста крви некаквог пса овчара.

Да све буде интересантније – прво су се, веома хитро, уосталом, последњи па претпоследњи пас окренули и пошли назад ка улазу у бродоградилиште, одакле су и дотрчали. После кратког оклевања, и трећи пас се након станке, одлучним трком, придружио двојици другара у одласку.
   Сада је на кривини код фабричког круга старог бродоградилишта, ограђеног бодљикавом жицом, стојао само најкрупнији пас, који је гледао у правцу малих паса и у мом правцу. Повремено би лануо, мукло, претећи, у два-три лавежна усклика.
   Вероватно ме је видео, стојећи укопано, као да у тој заустављености процењује – може ли стићи мале псе и да ли ћу ја изаћи из возила и препречити му пут...
   Поново сам погледао у ретровизор и видео да се прогоњена двојка веома удаљила. Када сам поглед вратио на њиховог крупног прогонитеља, видео сам да се машући репом и он окреће и потрчава ка улазу у пропало бродоградилиште. Три његова опака другара се више нису видели.
   Опет се моја пажња усмерила на ситне псе, оне чијим је доласком цео догађај почео, бар данас и бар у мом погледу и мозгу.
   Тамни и светли пас су стојали један наспрам другог, доста даље од мог аута, гледајући се, као да су размењивали мисли и одлучивали шта сада да учине. Онда је светли мали пас кренуо још даље, ка граду, прешао петнаестак метара и скренуо са врха насипа на косину обраслу штуром, мртвом травом, где се изгубио из погледа.
   Тада сам доживео још једно изненађење – тамни пас, сасвим сличан јазавичару, кренуо је право према мени, истина, нешто неодлучније него у почетном доласку! Изненадила ме је његова храброст. Обишао је мој ауто и наставио спорим касом ситних и кратких ногу да се приближава тачки од које је малочас са својим судругом кренуо у паничну бежанију.
   Када је дошао до те тачке преокрета, застао је и подигавши главицу пажљиво гледао у пут пред собом, у празнину на насипу која се простирала покрај ограде бродоградилишта и, водећи даље, пролазила поред његове капије.

Нигде се није видео ниједан од оне четворице опасних паса, али псић је непокретно пиљио у том правцу, као да бира шта ће, сада сасвим сам и усамљен, шта ли да изабере.
   Чекао сам његову одлуку, заборавивши да сам у возилу и сасвим потиснувши у други план музику која је допирала из ауто-радија. Потиснувши и меланхоличне мисли о скорој пропасти, изазване газдиним неумереним, наметљивим пијаним хвалисањем, тамо у канцеларији... и још више мојим демонстративним, непаметним одласком.
   Ипак, донео је одлуку мали пас: у једном тренутку се окрете и поново у лаганом касу крете према мом ауту и мени у њему, протрчавши ускоро поред и терајући затим опет према граду. Трчао је и трчао, не силазећи с насипа као његов друг, у суром травом обраслу косину. Грабио је одлучно ка првим градским кућама.
   Сат доцније, враћајући се и сам у град и канцеларију, с тешком, непријатном одлуком у мозгу, видео сам га како седи покрај зидина тзв. Црвеног магацина, најстарије зграде у граду. Жмиркао је због ветра, посматрајући незаинтересовано пролазнике, аутомобиле и сиво новембарско небо.