Живот пише драме

ЗАРОБЉЕН НА ДНУ МОРА

Лемонс је зурио кроз таму. Очекивао је да види светла звона, али ничега није било. Свуда само тама, коју је секло светло његове лампе.

Растанак са вереницом како би отишао на посао за тридесетдвогодишњег Криса Лемонса тежи је него за већину људи. Овај ронилац на великим дубинама обично ради у сменама од по четири или пет недеља. Тог септембра 2012. године његовом предузећу је запало да замени цеви нафтовода у Северном мору, на неких 160 километара од Абердина, на североистоку Шкотске. А када се растао од веренице, само је успео да прозбори:
    – Не брини, све ће бити у реду. Све је добро обезбеђено.
    Охрабривала га је чињеница да ће на том задатку радити са Данканом Олкоком, који је на Северном мору ронио већ седамнаест година. Лемонсу је био нека врста учитеља и увек је могао да му се обрати за савет. Крис је чуо и за трећег члана тима, Дејвида Јуаса. И то искључиво по добру.

Било је тачно девет сати ујутру тог 18. септембра када је ронилачко звоно с Лемонсом и колегама спуштено преко ивице палубе брода „Топаз”. Кабл се полако одмотавао док је направа тонула на дубину од стотинак метара испод брода. Када буде близу дна, Лемонс и Јуас ће изаћи из звона, отпливати педесетак метара даље и заменити цеви на морском дну. За звоно су повезани цревом, кроз које пролазе и црево за ваздух, каблови за комуникацију, они струјни за лампе на шлемовима, као и црево за топлу воду која греје ронилачко одело. Усред тог црева налазила се челична сајла. За сваког рониоца било је предвиђено око 70 метара кабла, пажљиво намотаног у звону. Олкоков посао био је да води рачуна да се кабл негде не замрси, као и да прати све показатеље зарањања.
   Горе, на површини, време се погоршавало. Ветар је дувао брзином од преко педесет километара на сат, док су таласи достизали висину од пет метара. Ипак, није то било ништа са чим „Топаз” не би могао да се избори. Брод није имао учвршћене пропелере, већ савремен систем који је омогућавао да плута без сидра. У звону, Олкок је последњи пут проверавао ронилачке шлемове Лемонса и Јуаса. Уверавао их је да ће све бити у реду, само нека не журе. Макар времена имају.
   Тренутак када излази из метар широког отвора на звону и нађе се окружен тамном водом  одувек је био магичан за Лемонса. Напуштање звона изазивало је осећај бестелесности, као да је лебдео у подводном свету обасјаном лампом с његовог шлема. Јуас и он су брзо допливали до платформе нафтовода. Требало им је неко време да пронађу оштећену цев у сплету цевовода и вентила. Лемонс је одахнуо. Био је то уобичајен посао, радили су га много пута раније. Завршиће за неколико сати.

У контролној соби на „Топазу” седео је Крег Фредерик, надзорник ронилаца. Пратио је снимке са камера на ронилачким шлемовима, издавао наређења. И њему је деловало да је све у реду. Обичан, рутински посао. У звону, Олкок је пратио показатеље ваздуха за рониоце.
   Лемонс је радио око сат времена, када је зачуо аларм. Допирао је кроз комуникацијски уређај, повезан с бродом. Да није у питању нека проба?
   Заправо, Фредерик је запао у невољу. Системи за позиционирање на „Топазу”одједном су се искључили. Брод је носила струја. Ако се нешто не реши, са собом ће повући и рониоце. Продрао се у микрофон:
   – Остављајте алат и вратите се у звоно. Брзо!

Лемонс и Јуас су могли само да га послушају. Ухватили су се за црева и успињали ка звону. Користили су делове платформе како би се брже кретали. Олкок није знао о чему је реч, али је послушао Фредерика и започео увлачење црева.
   Лемонс је зурио кроз таму. Очекивао је да види светла звона, али ничега није било. Свуда само тама, коју је секло светло његове лампе. Онда је осетио како се црево затеже. Један део се обмотао око металног испуста на платформи. Покушао је да га откачи, али се чвор само још више затезао. У звону, Олкок је приметио да се Лемонсово црево затезало знатно више него што је било уобичајено. Нешто се дешавало тамо напољу. И то нешто лоше. Ако се црево покида, Лемонс остаје без кисеоника. Али, ништа није могао да уради да му помогне.
   Док се Лемонс борио да се ослободи, Јуас је хитао у помоћ. Шаке су им биле удаљене свега двадесетак центиметара када га је црево повукло ка звону. Лемонс готово да је могао да види тужан израз на Јуасовом лицу док се овај удаљавао у таму.
   Лемонс је улагао сву расположиву снагу да отпетља црево. Као да је чуо да нешто пуца. Потом је схватио да је пукло црево за довод ваздуха. Потом и оно за комуникацију. Није могао да удахне. Инстинктивно је отворио довод ваздуха на боци за хитне случајеве. Неколико секунди касније, као да је зачуо хитац испаљен из сачмаре. Црево је у потпуности пукло. Ронилац је био одсечен од звона.
   Удар га је одбацио. Полако је тонуо, без икакве комуникације, светла, а и одело је почело да се хлади. Знао је да има кисеоника за око осам минута. За то време, Олкок је све брже увлачио црево. Надао се да ће тако да довуче и Лемонса. Само што му срце није стало када је у звоно улетело прекинуто црево. Успео је само да прозбори:
   – Изгубили смо рониоца.
   Када је потонуо до дна, Лемонс је ногама гребао по песку. Покушавао је да се исправи. Знао је да на броду имају систем за позиционирање, али је исто тако био свестан да има далеко веће шансе за преживљавање ако се успентра на платформу. Само што није имао појма где се налази. Шта ако крене у погрешном смеру?
   Кренуо је насумице. Полако је корачао, док је испод ногу осећао само песак и муљ. Одједном, испруженом руком је дотакао нешто метално. Почео је да се пентра уз платформу. Ипак, када је доспео на врх, није могао да види светла звона. Никакво светло, заправо. Склупчао се на платформи, прстима закачио за металну решетку, у страху да ће струја да га одвуче. Има кисеоника за још око пет минута.
   Горе, на површини, стање се погоршавало. Посада се борила да обузда брод, који је отплутао неких триста метара. Пролазили су минути, Лемонсов страх полако се претварао у страву. Био је свестан да је то место на коме ће вероватно да сконча. Како је ниво кисеоника опадао, плућа су му се скупљала. Надао се да смрт не боли. Полако је тонуо на ону страну. Онесвестио се.

Фредерик је наредио да се спусти још једно подводно возило. Оно је послало слике Лемонса. Лежао је и држао се за решетку. Био је жив. А прошло је шеснаест минута откако је црево пукло. Јуас се вратио у звоно, али је сада скупљао снагу да поново изађе и потражи колегу. У покушају да поврате систем за позиционирање, они на броду су га искључили и укључили. Прорадио је. Коначно, Јуас је изашао из звона и пливао ка Лемонсу. Погледао је кроз његову маску. У кацигу је продрла вода. Закачио га је за своје црево и полако кренуо ка звону.
   Док је Лемонса угурао у звоно, прошло је још шест минута. Олкок му је скинуо шлем. Лемонсове очи биле су затворене, док му је ћела била потпуно плава. Знао је да су мале шансе да преживи тако дуго без кисеоника. Ипак, није имао шта да изгуби. Дао му је вештачко дисање. Једном, па још једном. Изненада, Лемонс је почео да дише. Отворио је очи. И намигнуо. Брзо су га поливали топлом водом, да се колико-толико загреје. Убрзо су били на палуби „Топаза”.
   Каснији прегледи показали су да је Лемонс прошао без оштећења мозга. Никоме није било јасно како је тело успело да се избори с недостатком кисеоника. А свега три недеље касније, екипа се вратила на исто место, да заврши започети посао.