Истеривање стреса

ВРИСАК У НОЋИ

У шведским градовима Лунду и Упсали студенти се „завијањем” са прозора боре против напетости, нарочито у време испита.

Нико није сигуран како је све почело. Неки кажу да је обичај настао седамдесетих година прошлог века у знак жалости због студента који је извршио самоубиство, исте деценије када је изграђен студентски град у Флогсти, у западном делу Упсале. Други га везују за Универзитет у Лунду, где су студенти, након гледања документарног филма о „исконском крику”, то јест, терапији вриштањем која јединку враћа у најраније доба и ослобађа првобитних траума, одлучили да се и сами на овај начин лече од нервозе.
    Распрострањена је и прича о неименованом студенту на размени. Свакодневни притисак и узнемиреност због бројних обавеза на факултету младић је успео да смањи само тако што би у поноћ отворио прозор и вриштао док се не смири. Када су му Швеђани објаснили да не сме да диже буку после 22 часа, одлучио је да урлање помери неколико минута пре овог времена, како би и даље могао себи да да одушка.

Ниједна од ових прича није потврђена, али и поред тога, нико не спори да је „Флогста врисак”, како се овај обичај назива, и данас распрострањен међу академцима, поглавито у Лунду и Упсали. Да би се поштовао кућни ред, млади у Упсали отварају прозоре око 22 сата и вриском, јауцима и завијањем, шта коме више одговара, ослобађају се терета нервозе и тескобе, уобичајених за свакога ко похађа високе школе. Након неколико минута у миру се враћају пословима које су прекинули како би се посветили овој необичној терапији. У Лунду је време за завијање померено на 23 часа, па овде комшилук мора да има мало више обзира за њихову свакодневну потребу. Најгласнији су викендом.
   „Флогста врисак” посебно је осамдесетих година био омиљени вид опуштања академаца у ова два града, да би мало после тога обичај утихнуо. Поново се проширио као шумски пожар 2006. године захваљујући студентима ди-џејевима који су били домаћини емисије на универзитетском радију у Упсали. Позвали су тада своје колеге да групним вриском поставе нови рекорд. На изазов је одговорило око хиљаду студената у Флогсти који су током осмоминутног вриштања успели да постигну јачину звука од 106,3 децибела. Иако је догађај привукао велику пажњу, нису успели да оборе рекорд са Вемблија, када је група људи успела да направи буку од 128 децибела.

Интернет је и у овом случају учинио своје, па су, сазнавши за „Флогста врисак”, и у неким другим студентским градовима млади почели да завијају у ноћ. Вест је стигла и преко океана, тачније на Универзитет у Мичигену, где је уведен „поноћни врисак” у сусрет завршним испитима. Такође, током демонстрација у Хонгконгу прошле године, грађани су одлучили да незадовољство искажу на сличан начин – као и у Шведској, у 22 часа отварали су прозоре својих кућа и станова и узвикивали слогане.
   Занимљиво је, а то потврђују многи сведоци, да се вриштало и у Студентском граду на Новом Београду. Наиме, почетком седамдесетих година века за нама студенти су, махом почетком јануара и јуна, пред редовне испите, обичавали да изађу на терасе и вриште, ослобађајући се тако предиспитног стреса. Умели су да буду и духовити, терајући кишу, лајући на звезде или скандирајући да неће поново редак пасуљ у мензи.

Број: 3552 2020.
Аутор: С. Л.