Живот (ни)је бајка – Дилан Томас, син мора и богиње песништва

ВЕЛИКИ ВЕЛШКИ БУКАЧ

Пијанац и „проклети песник” кренуо је да као поп звезда наступа пред публиком. Рецитовањем песама освојио је срца многих, посебно уметника који су имали сличну рањивост.

У току америчке турнеје 1953. године, песник Дилан Томас изненада је преминуо две недеље након свог тридесет деветог рођендана, што је изазвало неверицу и тугу породице, пријатеља, обожавалаца. Када је ускоро објављена збирка његових сабраних песама, читаоци су наставили да му шире славу, уз често понављање стихова „Не одлази тихо у ту благу ноћ”.
   У наредним годинама и разни ствараоци одавали су му поштовање! Певач и композитор Боб Цимерман променио је име у Боб Дилан, док су „Битлси” ставили његов лик на омот албума „Клуб усамљених срца наредника Пепера” (крај знаменитих личности попут Карла Маркса, Оскара Вајлда, Алберта Ајнштајна и других). Амерички писац Чарлс Буковски препознао је неку подударност у судбинама, што је изразио у причи „Ово је убило Дилана Томаса”. Утицај се видео и у филмовима: у „Опасним умовима” Џона Смита, професорка књижевности коју игра Мишел Фајфер упорно кроти „дивљи” разред помоћу најпознатије песме „модерног романтичара”. И јунак стрипа Дилан Дог добио је име по омиљеном песнику свог аутора Тицијана Склавија.
   Сјај легенде почео је да обасјава Дилана Томаса још од рођења 27. октобра 1914. године у приморском градићу Свонзију, у Великој Британији. Отац га је крстио именом из велшке књиге „Мабиногион” из средњег века, где су забележени подвизи краља Артура и његових витезова. Нежни коврџави дечак радовао се што му име значи „син мора”, па је своја осећања поредио са узбурканим таласима.
   Заједно са осам година старијом сестром, код куће је говорио енглески и помало велшки језик: мајка му је давала да гледа стрипове, а отац му је наглас читао Шекспира. Због здравља нарушеног бронхитисом и астмом, прва четири разреда похађао је у оближњој женској школи. Лети је ишао код рођака на село да ојача. Када је 1925. године уписао гимназију за дечаке у Свонзију, где је његов отац предавао енглески језик и књижевност, почео је да објављује песме у школском часопису. Истакао се као најбољи, па је временом постао и уредник.
   Пошто је читање књига, писање поезије и маштање стављао испред градива, низао је лошије оцене и падао на поправни. Ипак, на малој матури имао је разлога за славље: иако најситнији и најслабији међу вршњацима, успео је да победи на трци дужине један километар! Фотографију која му је тим поводом изашла у новинама, чувао је до краја живота. Жељан узбуђења, кроз две године напустио је школовање и запослио се као новинар репортер у „Новостима Јужног Велса”. У слободно време посећивао је аматерско позориште, биоскоп и омиљени паб. Како га је стваралачка грозница све више обузимала, попунио је четири свеске са око двеста песама. Књижевни критичари оценили су његове ране стихове као највредније, чиме је стекао надимак „Рембо из Велса” (по песнику Артуру Рембоу, који је врло млад написао ремек-дела).

Мапа љубави

   Са двадесет година Дилан Томас доселио се из „ружног и љупког” Свонзија у Лондон, који је претходног лета први пут посетио.
   „Осећао сам читаво своје младо тело као узбуђена животиња... био сам свестан себе усред саме животне приче, и моје тело било је моја пустоловина и моје име”, сећао се.
   На путу ка слави храбрио се библијском истином „У почетку беше реч”, коју је често понављао. У прво време боравио је код сестре, која му је као мамином мезимцу угађала док се не осамостали. Али размаженост је показивао и касније, чекајући да га други дворе и да му за доручак љуште кувана јаја. Међутим, на пољу издаваштва добио је помоћ коју није тражио. Након што је стихове штампао у новинама, група књижевника одлучила је да му објави збирку „18 песама”. Ускоро је победио на такмичењу, јер су критичари књигу оценили као „бомбу која пукне једном у три године”!
   У исто време прочуо се и у многим биртијама: док се наливао пивом, занимљивим причама увесељавао је окупљене и изазивао салве смеха. У случају скандала и гужве није мењао понашање, већ место провода. Тврдио је да му пиће помаже да „обузда неред изван себе и успостави ред у себи”, али сваки пут када би претерао осећао је кривицу. Знао је да песме ствара једино када је сам и трезан! Себе је осликавао речима:
   „Ја сам чудна мала појава... Танушна, коврџава, мала појава, која пуши превише цигарета, оштећених плућа, што пише нејасне стихове у задњој соби провинцијског летњиковца... Мала и нимало здрава... Једва да имам неку тежину... као да ми је четрнаест година.”
   Године 1936. могао је да се похвали другом збирком „25 песама”, као и почетком љубави са Кејтлин Макнамара. Лепушкастој плавокосој плесачици, која је имала момка, пришао је припит у кафани: клекнуо је поред ње, а затим јој је ставио главу у крило. Након првог састанка и размене нежности, везу су наставили дописивањем. Пошто су прелепе речи препознате као искрене, венчали су се идуће године! Он се дивио њеној неспутаности и ватрености, а она његовој надарености и несташној природи. Након боравка у Свонзију, преселили су се у рибарско место Лафарн. Због шетњи улицом у пурпурној кућној хаљини или пиџами и мантилу, комшилук их је оговарао као чудаке. Када су добили дете, потреба за сталним приходом и послом усмерила их је ка Лондону.
   Крајем тридесетих година „Рембо из Велса” одбио је да се удружи са групом песника, без обзира што су га означили као вођу новог правца. Објавио је збирку „Мапа љубави”, док је „Светом који дишем” кренуо да осваја Америку. Поред књиге прича „Портрет уметника као младог пса”, почео је роман „Авантуре под плочником” о својим првим искуствима у Лондону. Од издавача је узимао новац унапред, али није поштовао рокове. Правдао се речима:
   „Ја сам изанђали Велшанин, са тронедељним мамурлуком, срцем пуним љубави и живцима пуним алкохола.”
   И његова супруга срљала је у исти порок, свесна да им алкохол мења брачну љубав, а шанк олтар. Замишљали су да ће омамљени лакше поднети борбу са сиромаштвом, дуговима и честим селидбама.

Спавање под креветом

   Почетак Другог светског рата Дилан Томас дочекао је са стрепњом, али је због слабих плућа и искашљавања крви на регрутацији стављен у последњу групу за војни позив. Са слободарским духом још ранијих година приклонио се левичарском покрету „Нема више рата”: поносно је истицао учествовање у демонстрацијама против „Британске уније фашиста”. Када је чуо за бомбардовање родног Свонзија, написао је радио-драму „Повратак кући” уз опис уништења свега, па и омиљеног састајалишта уметника „Кардомах” (кафе је обновљен после рата у Улици Портланд). По задатку Министарства информисања, завршио је више документарних филмова на тему родољубља и изградње земље.
   Са супругом је делио добро и зло, упркос повременим преварама са обе стране. Радовао се рођењу кћерке 1943. године, али не и боравку у тесном сиротињском смештају, где су спаваћи део и кухиња раздвојени завесом. Писао је:
   „У међувремену седимо у соби и с мржњом мислимо о људима који могу да иду у ресторане... Ми смо заточеници у живој мелодрами.”
 

ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО

• Ја у себи носим животињу, анђела и лудака, моја невоља је њихово подјармљивање, њихово рушење, њихова побуна; мој напор је да их изразим.
• Добра песма помаже да се промени облик универзума, да се прошири свачије знање о њему самом и свету око њега.
• Рецитовање је једини начин да се из песме избаци музика.
• Када спалите мостове за собом, од тога може да испадне лепа ватрица.

   Пред крај рата, због опасности од бомбардовања, склонио се са породицом у изнајмљену дрвену викендицу на обали мора у Њу Ки. Није ни слутио да ће се изненада наћи на корак до смрти! Наиме, љубоморни муж прве комшинице, који се вратио са фронта наоружан до зуба, најпре је кренуо да га напада у кафани а затим му је улетео у дом пуцајући. На срећу, ниједан метак није погодио мету, али страх који је остао наметао је мисли о опсади и спавању под креветом. Како дотични капетан није одговарао за покушај убиства, позивајући се на ратне трауме, спас је нађен у селидби.
   Збирком „Смрт и пролажење” из 1946. године Дилан Томас сврстан је у врх поезије: критичари су се дивили сликовитости, ритму и надреализму његових стихова, уз оцене да су му узори Артур Рембо, Харт Крејн и психоаналитичар Сигмунд Фројд. Сам песник изјашњавао се као заљубљеник у речи, уз објашњење да је тај осећај стекао још док је слушао дечије песмице. Погођен очевом озбиљном болешћу, написао је чувене стихове „Не одлази тихо у ту благу ноћ”.
   После боравка у Италији нашао је сталан посао на радију „Би-Би-Си”, где је читао поезију и критике или разговарао са гостима. Одбијао је да се бави песмама „које исувише мрзи”. Као водитељ снимио је преко сто емисија: сви су се слагали да му нема премца у надахнутом и музикалном рецитовању! Стекао је доста поклоника, а Маргарет Тејлор (супруга познатог историчара) купила му је „Кућу бродова” у Лафарну са прелепим погледом на море. Те 1949. године радовао се усељењу, добијању сина, кутку за писање који је направио од гараже на литици.

18 пића за крај

   Већ наредне године испунио је велики сан да посети САД, уз тромесечну турнеју по разним градовима. Непосредан и умиљат, везао се уз домаћина Џона Бринина (песника и књижевног критичара), али није му тумачио како тражење доручка значи алкохол, а шетња по околини обилазак кафана и играње флипера. Нажалост, већ је постао зависник од петнаестак флаша пива дневно и више чашица жестоких пића. Први наступ имао је у Кауфмановом аудиторијуму у Њујорку: како је пре изласка на бину пио, кашљао и повраћао, изазвао је панику код организатора. Али, када се уздигнуте главе појавио пред препуном салом и кренуо да рецитује, одагнао је све сумње!
   „Попут оргуља широким распоном гласа” низао је стихове Јејтса, Одена, Лоренса, а затим и своје изабране песме. Мелодичне речи о животу, смрти, природи и богу дотакле су слушаоце у душу и изазвале овације!
   Исто се понављало и на Флориди, у Ванкуверу, Лос Анђелесу, Бостону... Пошто је наступао на колеџима и факултетима где су владала строга правила, на хиљаде младих дочекивало га је као весника слободе и хероја. И његов пратилац гледао га је са одушевљењем, нарочито у јутарњим часовима док је трезан измишљао фантастичне и смешне приче. Када је на друго гостовање стигао 1952. године, повео је супругу Кејтлин: уследиле су љубоморне сцене, јер су му девојке из публике махале и слале пољупце као да је музичка или филмска звезда. Иначе, током читања уживљавао се у текст, а поглед је дизао увис као да се обраћа Богу. Снимио је своју сјајну причу „Дечији Божић у Велсу” за грамофонску плочу, чиме је постао пионир аудио-књиге.
   Наредне године дошао је у САД два пута, на пролеће и јесен. У априлу је упознао композитора Игора Стравинског, па су се договорили да заједно направе музичко-позоришни комад. Сусрео се накратко и са битником и песником Аленом Гинзбергом. Сада је пред публиком рецитовао и глумио своју радио-драму „Под млечном шумом”, посвећену житељима велшког „лудог града”: знао је да га неће као прошле године изнети са бине на рукама, али плашио се да га не извижде. Смирио се када је чуо да се публика смеје са одобравањем, па је опростио сарадницима што су га ради завршетка писања драме закључали у собу. Тетурајући пијан, при паду је поломио руку и сетио се критичара који га је убеђивао да глуми испичутуру, ради рекламе и веће славе.
   Када је стигао у октобру, пријатељи су приметили да не личи на себе: гледали су га слабог, „жутог као лимун”, са упалим очима. Питали су се где је нестао онај „бучни, громогласни дечак” кога су испратили? Дилан се сместио у хотел „Челси” са пратиљом Лиз, којој се поверио да је уплашен што није слушао лекаре. Због отежаног дисања једва је читао песме, а са прославе свог рођендана убрзо се повукао у хотелску собу где је лежао у кревету.
   Када је у новембру Њујорк постао презагађен смогом, толико му је позлило да је наглас молио Бога да умре и оде у рај. Супругу је називао „моја удовица”. У сну је плакао, бунцао и дрхтао, да би у два ујутру устао и „жедан као сунђер” отишао у кафану!? На повратку је хвалисаво изјавио:
   „Попио сам 18 чистих вискија. Мислим да је то рекорд!”
   Затим се срушио, уз набрајање привиђења - кругова, троуглова, квадрата... Лекар који је на позив стигао дао му је велику дозу морфијума, што му је погоршало стање. Хитна помоћ одвезла га је у болницу, али више се није будио из коме: преминуо је 9. новембра 1953. године. Супруга Кејтлин која је дошла да га посети, у пијанству је нападала окупљене, све док јој нису обукли лудачку кошуљу и одвели је у клинику за одвикавање од алкохолизма.
   Уз нагађања о погрешним лековима или дијагнози, чуло се да је песник „умро од тога што је био Дилан Томас”. Иако ожалошћени због губитка, пријатељи су изјављивали да немају суза, јер су његово име везивали само уз смех. Композитор Игор Стравински, који га је заволео током кратког познанства, посветио му је In memoriam за тенор, гудачки квартет и четири тромбона. Радио-драма „Под млечном шумом” изведена је уз учешће глумца Ричарда Бартона, коме се касније у филму придружила Елизабет Тејлор. Године 1995. у Свонзију отворен је Центар „Дилан Томас”. Уследила су позоришна и филмска остварења везана за живот и дело велшког великана, а установљена је и књижевна награде за младе писце са његовим именом.
   Завет Дилана Томаса „И нека истина мога срца и даље пева” до данас је остварен и незадрживо наставља да путује кроз време.