Изуми, открића, достигнућа

УВАЛА СЛОБОДЕ

Иако звучи невероватно, понекад је лакше направити парче земље за себе него наћи и приуштити имање које ти нуди живот какав желиш.

Пре више од тридесет година, канадски уметници Вејн Адамс и његова супруга Кетрин Кинг желели су да купе пространо имање и живе на свој начин. Адамс ствара уметност од нађених предмета, и светски је препознат по својим скулптурама од резбарених костију и перја, док се Кинг више деценија поред своје главне уметности – кореографије, бави и слободном вештином исцељивања биљем.
   Овај пар се прво преселио у градић Тофино на острву Ванкувер у канадској провинцији Британска Колумбија, али док су тамо тражили сеоско имање на коме би заиста могли да живе слободно и стварају, схватили су да никад од својих средстава неће моћи да приуште толико хектара колико им душа иште. Док су били у гостима у једној приобалној кући, вода мореуза Клејко нанела је велику количину дрвета на плажу. Адамс је питао шта се дешава с тим дрветом, а домаћин му је рекао: ко га нађе, његово је. Тако се у Адамсовом уму родила замисао.

Ови уметници створили су највећу замисливу уметничку инсталацију: читаво острво. Платформа тешка преко 450 тона везана је кабловима за обалу, али плута сигурно и мирно у једној малој ували, коју је брачни пар назвао по својој чежњи – Фридом коув („Увала слободе”). До њиховог плутајућег острва може се доћи само бродом, а и њима треба више од пола сата до Тофина. Зато је њихова комуна за двоје осмишљена да буде што је више могуће самоодржива.
   Адамс и Кинг су сакупљали дрвну грађу па и монтажне објекте од људи који их више нису желели. Рибарске колибе, помоћне зграде на фармама, дрвни отпад од градитеља и дрвосеча: одлучили су да ће за градњу користити само рециклирани материјал. Пре селидбе, отарасили су се свега што им на новом боравишту неће требати, нарочито великих електричних апарата. У Ували Слободе, главни извор енергије су соларне плоче и дрво које сакупљају из воде, и суварци и шипражје из околних увала.

Поред тога што је и сама вода извор хране – рибе и морских плодова, Кинг је на острву, после више експеримената, изнашла најбоље начине да се узгаја свеже поврће, као и биље које користи за зачине и као народне лекове. За ђубриво највише користи компост – ђубриво које се прави од остатака хране и отпадног биљног материјала, којег у Ували има на претек јер је врло лако „покосити” морску траву. Због тога се међу зградама на острву налазе и стакленици, јер слана морска вода и велика влага уништавају земаљске усеве. Кинг врло пажљиво бира и скупља семенке биља које расте у том крају Канаде, и добро је упозната с корисним својствима многих од њих, па чак и морске траве.
   Увала Слободе настала је 1991. године и још постоји. Адамс помало потиштено признаје да су у последње време преко зиме морали да почну да користе електричне генераторе који раде на нафту, иако то квари замисао читавог пројекта. Нажалост, зимске и пролећне олује последњих година су јаче и теже их је предвидети, а потребна је велика количина енергије да се, по потреби, острво мало помери на безбеднији положај. Он ипак наглашава да су временске прилике и природа у великој мери одговорни за изглед острва и зграда на њему. Скоро сваки део дизајна или је намењен да предупреди ударе ветра и кише, или су га изравно обликовале те природне појаве.

За Адамса и Кинг, Увала Слободе је место где су своји на своме. Градски живот им је постао потпуно стран, чак и у мањим местима као што је Тофино. Сходно томе, пандемија новог коронавируса њих је такорећи заобишла јер им није значајно променила свакодневицу. Угошћују пријатеље и знатижељне а добронамерне посетиоце, и радо деле своје имање с птицама и морским сисарима, али Увала Слободе је њихова кућица и њихова слободица.