Живот пише драме

УСПАВАНКА ЗА ТИГРА

Случај који се збио у далекоисточној тајги на граници је вероватног. Млади биолог Виктор Коркишко неколико сати касније у дневнику је описао сусрет са тигром...

Скупљајући код ловаца села Лазо допунске податке о леопардима, сазнао сам да су, два километра даље, приметили сумњиве трагове сибирске велике мачке. Одмах сам кренуо и поред пута заиста открио трагове. До мрака је остало око два сата, па сам одлучио да видим куда воде.
   Недалеко од врха брега траг у снегу изненада се изгубио, ветар га је обрисао. Тек што сам отворио дневник да унесем запажања, пресекла ме ломљава: испод јеле спазио сам пругаста леђа тигра. Звер је два пута рикнула и искежених чељусти кренула према мени. Махнуо сам рукама и, ни сам не знајући зашто, рекао:
   – Одлази одавде, одлази. Немаш овде шта да тражиш. Иди слободно, не желим ти никакво зло...
   Премро сам од страха, нервозно причао, готово вриштао. Тигар се приближио на пет метара и стао. Одлучио сам да узмем ствар у своје руке и изговорио сасвим бесмислен текст:
   – Ти си паметан, добар, леп, јак. Шта би ти значило да ме растргнеш? Хајде да се лепо разиђемо. Нисам ти непријатељ, немам чак ни оружје. Одлази, молим те, пусти ме...
   Тигар је непомично стајао. Коракнуо сам унатраг и нагазио суву грану. Звер је хитро кренула према мени. Наставио сам да брбљам што сам могао уверљивије, трудећи се из све снаге да се не скљокам због дрхтавице од које су ми клецала колена. Ипак, све време сам га гледао у очи. Речи су, изгледа, деловале и тигар је поново стао.
Пало ми је на ум да запалим цигарету, можда ће га мирис дувана отерати. Пажљиво сам посегнуо за шибицом у џепу. Кутија је била празна. У ранцу је била још једна, али покушај да га скинем с леђа раздражио је тигра и он је опет пошао к мени. И поново речи, речи и само речи. Сад ме је већ обилазио на пристојном растојању. Успео сам да скинем ранац, али је нека грана поново крцнула – тигар се узнемирио и ниско спуштене главе кренуо претећи према мени.
Нисам могао ни да сањам да могу да будем толика причалица. Али, овде се радило о животу, мом. Тигар се на крају мало примирио и чак почео с досадом да зева, осврће се и трља главу о оближњи грм. Преломио је суву гранчицу и, као да се игра, превртао ју је језиком и шапама. То ми је дало идеју да му нешто добацим и тако одвучем пажњу са себе. Из ранца сам извадио конзерву меса и бацио му је повлачећи се. Лименка га није дуго забављала. Ни моја капа.
   Ипак сам одмакао. Закратко. Гледајући тигра, оклизнуо сам се. Звер је рикнула и клекла спремајући се за скок. Наставио сам с причом, сада много енергичнијим тоном. Можда је то деловало. Тигар се зауставио метар од мене.
   Запамтио сам му главу. Блистава и глатка длака неодољиво ме је подсећала на чудесну игру хијероглифа, а опчињавала ме је мокра црна пега на доњој усни. Продорне жуто-зелене очи нису допуштале да се и даље забављам детаљима. Дрско ме посматрајући, тигар је све ниже сагињао главу, сасвим ми се приближио и хладнокрвно пружио леву шапу према мојој нози. Покушао сам да се заклоним ранцем скупљајући снагу да од страха и силне приче овлажим суво грло.
Његов нос био је на пола метра од мене, али сам га тада гледао само у очи. Дуго и упорно, сасвим свестан свог положаја. Тигар није издржао, оборио је поглед зверајући око себе. Онда је лењо оњушио ранац, одмакао се корак и легао у снег. Схватио сам – ако стојим непомично, неће ме напасти. Тада ми је на памет пала блесава замисао да, ако желим, могу и да га помилујем. Уздржао сам се да безразложно не изазивам ионако невеселу судбину. Он је мирно лежао и слушао моју причу о плановима заштите угрожених животиња, али и грдњу због његовог хулиганског понашања. Потом сам му делио комплименте на рачун изгледа.
   Већ се поштено смрачило. Можда он само чека таму да ме нападне. Са зверима никад ниси начисто. Зато сам решио да лагано ходам и да га на то навикнем поткупљујући га стварима из ранца. Добацио сам му канап. Зграбио га је и методично жвакао откидајући мање комаде. То га је забавило и ја сам успео да се одмакнем пет-шест метара. Убрзо је, међутим, поново кренуо за мном.
   Шта даље? Из ранца сам извадио прслук с крзненом поставом који га је прилично заинтересовао јер ми га је истргао из руке. Задовољан, одмакао се у страну и стрпљиво и детаљно черупао нов поклон. Успео сам да се одмакнем петнаестак метара истовремено припремајући и крзнене рукавице, за сваки случај.
Стигао ме је врло брзо. Бачене рукавице само је овлаш оњушио. Цело његово понашање упућивало је да је одлучан да ствар напокон оконча: кретао се лагано, приљубљен уз земљу и спреман на скок. Поново је застао јер га је, по свој прилици, наставак мог монолога заинтересовао.
   Изморен од надмудривања и големог страха, помишљао сам да га треснем ранцем и да завршим с овим мучењем. Али, просто је невероватно како човек у таквим тренуцима воли да живи. Кренуо сам низ падину, корак по корак, ниједног тренутка не затварајући уста. А онда сам се оклизнуо и тигар ми се нашао изнад саме главе. Умало нисам повратио од његовог топлог, смрдљивог даха.
   Ускоро смо се нашли на отвореном. Он се притајио пузећи према мени. Класичан начин на који звер прогони плен пред одсудан скок. Више нисам имао снаге да га убеђујем, само сам га нетремице посматрао и одлучио да се, без обзира на све, докопам друма који је био с ону страну речице. И онда сам га за тренутак изгубио из вида. Одахнуо сам мислећи да му је са мном постало досадно и да је отишао. Ђавола. Одједном се створио између мене и речице, режећи.
   Ипак сам пошао према речици, и то десно од њега, убеђујући га да ми је сад стварно свега доста и да идем да се коначно одморим. Кренуо је за мном, као да ме стражарно спроводи. Докопао сам се камења које је преко речице водило на другу обалу осврћући се на све стране. Он се зауставио код воде, ожеднео. Био сам све даље од њега.
   Последња слика: високо подигнуте главе тигар стоји у води и гледа ме. Ускоро сам чуо звук моторних санки...

***

   Коментар Д. Пикунова, научника, стручњака за тигрове:
   „Ову причу чуо сам из прве руке – био сам за управљачем моторних санки које су нашле Виктора Коркишку. Поштено говорећи, нисам му одмах поверовао. Смејали су му се и ловци из Лаза. Међутим, ујутро смо отишли на лице места и уверили се у истинитост приче. У снегу су се укрштали трагови човека и тигра, около разбацане ствари: капа, крзнени прслук, комади канапа, конзерве... По сачуваним траговима утврдили смо да је тигар пре сусрета с човеком убио дивокозу, прождерао је и варио целе ноћи. То што је звер била сита неспорно је смањило њену насилност. Међутим, главни разлог срећног завршетка била је искључиво присебност младог научника. Детаљна анализа његовог понашања велики је изазов за психологе.

Не сме се заборавити ни чињеница да се ово догодило човеку спремном на неочекиване сусрете у тајги, научнику који десет година проучава крупне животиње, посебно леопарде. То му је, без сумње, помогло да трезвено процењује сваку промену, увек налазећи најбоље решење.
    Да ли други људи у оваквој прилици могу овако да се понашају? Плашим се да је у девет од десет оваквих сусрета с тигром трагедија неизбежна...”