ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

УДАР РОГАТЕ ЛОКОМОТИВЕ

Човек је уперио фото-апарат у бизона. Животиња је млатила главом, али овај то није озбиљно схватао...

Бјаловешка шума често се назива последњом европском прашумом, а протеже се кроз Пољску и Белорусију. Мањи део је у источној Пољској, под називом Национални парк Бјаловешка. Цела шума позната је као последње станиште европског бизона. Парк је познат и по екотуризму.
   Један од оних којима је жеља да виде бизона у природном станишту био је и двадесетпетогодишњи Марек Барански из Варшаве. Зато се средином јула ове године упутио ка Бјаловешком парку. Група од двадесет људи, професионални водичи, шетње по обележеним стазама. И посматрање бизона, са безбедне удаљености. За људе, а још више за животиње. Мареку се цела тура свидела, али желео је нешто више.

Последњи дан шетње по парку и посматрања животиња био је 18. јул. Марек је тог јутра устао у цик зоре. Остали су још спавали. Желео је да се искраде водичима и сам прошета кроз шуму. Стазе су обележене, а и неће много да се удаљава од смештаја. Веровао је да ће сам моћи да се приближи животињама, боље да их осмотри, направи неку фотографију. Потом да се непримећен врати у смештај. План је био одличан. Бар је Марек био убеђен у то.
   Искрао се из куће и упутио ка шуми. Стаза му је била позната. Ипак, желео је макар мало да скрене. А део где је завијала у густиш учинио му се савршеним. Свуда около само дрвеће. На карти је видео да даље нема стазе. Желео је да се нађе што ближе бизонима. Ако може да нађе некакво појило, одлично. Рано је, људи нигде, па је претпоставио да су и животиње много слободније. Таман за неколико одличних фотографија.



   Марек је гледао на све стране. Уочио је неке трагове на земљи. Једино није знао да процени колико су стари. На филмовима и у књигама деловало је знатно једноставније. Ако има трагова, има и животиња. Ваљда.
   Што је дубље залазио међу дрвеће, трагови су били све видљивији. На једној чистини наишао је на гомилу отисака, изгажену траву и утабану земљу, као да је цело крдо било на окупу. На тренутак се уплашио. Размишљао је да се врати. Када ће добити следећу прилику да види нешто слично? Кренуо је даље.
   Наилазио је на све ново и ново изломљено грање и жбуње. Као да је воз прошао кроз густиш. Сада му је већ било јасно да је близу. Већ је и он могао да препозна да је растиње скоро угажено. Можда је животиња још малочас била ту. Марек је успорио, више му се није толико журило. Боље да осмотри, него да налети на цело крдо. Или краву с телетом, још горе.

У близини је чуо шљапкање некакве воде. Можда је заиста набасао на појило? Завукао се у жбуње, да не привлачи пажњу животиња, поплаши их и натера у бег.
   Пробијао се што је тише могао. Неколико метара даље густ честар нагло се претворио у чистину. Онај звук воде био је све јачи. Назирао је некакво језерце или већу бару. Онда га је угледао.
   Свега десетак метара од Марека стајао је огроман мужјак. Огромна глава, рогови, мрко, готово црно крзно. Стајао је на ивици воде. Није пио. Као да је осматрао. Марек се следио. Можда га је бизон намирисао? Учинило му се да животиња гледа у његовом правцу. Полако је почео да се повлачи. Тек онда се сетио зашто се налази ту. Није направио ниједну фотографију. А прилично је удаљен од бизона. Животиња је огромна, сигурно тешка преко пет стотина килограма. Ако га и појури, толика телесина не може брзо да се креће. Имаће времена да узмакне.
  Извадио је фото-апарат и наместио објектив. Поново је провирио кроз жбуње. Бизон је и даље био покрај воде. Као да се није померио, стајао је као исклесан. Гледао је у Марековом правцу. Човек је наместио апарат, окинуо неколико пута. То као да је узнемирило животињу. Био је предалеко да би чуо шкљоцање фото-апарата, али се тек сада усредсредио на Марека. Померио се од ивице воде, приближио жбуњу. Био је на свега неколико метара.
   Марек је видео како грдосија млати главом. Није то схватио као упозорење. Још мање као претњу. Желео је да направи још неколико фотографија. Овог пута је имао прилику да ухвати бизона с чела. Окидао је, а животиња је сада већ папцима копала земљу. Подигла се прашина.
  Фотограф је ово већ схватио много озбиљније. Одложио је апарат у торбу и брзо почео да се повлачи кроз жбуње. Није скидао поглед с бизона. Ни овај с њега. Марек је видео како му се губица тресе. Зачуо је несвакидашњи звук. И бизон се дао у трк.

Било му је потребно свега две или три секунде да стигне до човека који га је узнемирио. Марек је осетио ударац. Било је то нешто најближе ударцу воза, барем како је читао да га описују. Нашао се на леђима.
   Борио се за ваздух, није успевао да удахне. Убрзо је схватио и зашто. Бизон му је буквално налегао на груди. Кроз главу му је прошло да га је управо напао највећи европски сисар. И не може да се помери, искобеља испод бизона. Батргао се, млатио ногама свом снагом. То није доносило никакав помак, бизон је био све тежи и тежи. Или је Марек имао такав утисак. Секунде су текле без краја и конца, као да се радило о годинама. Готово да се опростио од живота. Онда је осетио да стисак попушта. Животиња се полако придизала.
   Када је Марек коначно удахнуо, осетио је смрад. Стомак му се превртао, али је грабио ваздух. Онда је осетио ударац. Па још један. Отворио је очи и суочио се с огромном главом. И та глава га је ударала. Као да је била од бетона, толико је болело. Поново ударац. Марек је покушавао да се откотрља у страну, само да се мало помери од побеснеле животиње. Бизон као да је осетио шта намерава. Ударање се наставило.
   Сада га је ударао ногама. Осећао је папке. Бизон га је немилосрдно газио. Као да се трудио да га утапка у тло. Између два ударца, Марек је покушавао да се преврне. Ударци су пљуштали. Млатарао је рукама, покушавао да се ухвати за нешто у близини и извуче испод бизона. Грабио је, али нигде гране. Онда је осетио нешто међу прстима. Крзно бизона, досетио се. Ухватио га је испод главе, тамо где је длака густа и дугачка. Повукао је из све снаге.
   Бизон је на тренутак застао. Готово да се изненадио што човек пружа отпор. Овај је наставио да вуче, као да му је то последње. У том тренутку то и није било далеко од истине, али крзно није пуштао. Вукао је, чупао све јаче. Бизон је одскочио у страну, зачуђујуће брзо и спретно за толику телесину.

Марек је смогао снаге да устане. Бизон се удаљио свега неколико метара. Гледао је човека на коленима. Спремао се да га докусури. Копао је папцима, хватао залет. Тада је човек схватио да има само једну шансу. Некако је смогао последњу снагу и скочио на ноге.
   Дао се у трк. Осетио је како се иза њега тресе земља. Бизон је јуришао, да оконча започето. Један ударац и Марек је мртав. Потрчао је још брже. Готово да је осећао дах животиње за леђима. Није смео да се окрене и погледа. Страх би га вероватно укопао у месту. То би био крај.
   Нагло је променио правац. Гледао је да ли је у близини неко дрво на које би могао да се попне. Али гране су биле сувише високо за пењање из трка. Мењао је правац као суманут, а то као да је збунило животињу. Или због величине није могла тако нагло да мења правац. Марек је схватио да му је то једина шанса. Трчао је као никада у животу и на сваких неколико метара скретао лево или десно.
   Убрзо је осетио да је измакао. Тек тада се одважио да погледа преко рамена. Бизон је заиста заостајао. Марек је мало успорио, да дође до даха. Чак и застао, сакрио се иза широког дебла. Животиња је стала нешто даље. Бизон је покушавао да ухвати положај за нови напад. Чим се дао у галоп, Марек се брзо пребацивао на другу страну дебла. Па до другог дрвета. Бизон није могао да мења правац у трку. Марек јесте.
   После неколико покушаја, животиња као да је одустала. Уосталом, отклонила је претњу. Још једном је погледала Марека и нестала у жбуњу. Овај је полако кренуо ка стази. Тамо су већ били људи који су га тражили. Једва да су му поверовали да је играо жмурке с бизоном. И преживео.