Живот пише драме

У ВРТЛОГУ ВАТРЕНЕ СТИХИЈЕ

Млади брачни пар из Минесоте умало није главом платио пренебрегавање упозорења да не иде тамо куда се запутио

Пламенови су лизали преко главе тридесетогодишњег Џошуе Престина док је трчао ка обали, где је оставио кајак. Једина могућност да преживи била је да ускочи у чамац или у воду. Тамо негде је била и његова жена Џули, али је није видео од густог дима. Кад би покушао да је дозове, нагутао би се дима. Неколико тренутака касније, док је успаничено покушавао да разазна било шта, дунуо је ветар. Подигао је дим сасвим довољно да угледа Џули док је искакала из кајака, схвативши да је безбедна једино у води. Ускочио је у свој кајак и довеслао до ње. Кад се окренуо ка обали, увидео је да је све захваћено пламеном. Нису имали куд.
   Дан раније, 29. септембра 2011. године, Џошуа и Џули су се довезли до језера Кивишиви у Минесотин, на излет који су одавно прижељкивали. Још су на путу спазили густ дим у даљини. Џошуа се сетио вести о великом шумском пожару који је избио два месеца раније. Ипак, нису се плашили.

Од наума их нису одвратили ни ренџери које су срели. Обавестили су их да пожар и даље букти, али пошто је место које су одабрали за камповање отворено, претпоставили су да је безбедно. Није их престрашило ни што је, после врелог лета, цела област прекривена исушеним растињем.
   Спустили су кајаке у воду и одвеслали до десетак километара удаљеног језера Кавасачонг. Успут су спазили густе црне облаке, које су приписали надолазећој олуји.



   Укотвили су се на западној обали језера. Потражили су место где би могли да подигну шатор. На педесетак метара од реке, нашли су зараван окружену дрвећем, отворену само ка води. Није их узбунио мирис паљевине који би повремено осетили. Џошуа је претпоставио да ветар доноси дим удаљеног шумског пожара. Престали су да обраћају пажњу. Како се ветар појачао, смрад је постао готово неподношљив. Размишљали су да ли да превеслају на другу обалу. Ипак, ветар је уминуо, а с њим и мирис паљевине.

Нешто касније, док се Џошуа спремао у риболов, а Џули постављала шатор, небо као да се променило. Прво се нагло замрачило, потом чудно наранџасто осветлило, праћено гласним хуком. Без гласа су стајали и посматрали призор, кад их је запљуснуо талас врелог ваздуха као из огромне пећнице. Џошуа је потрчао ка кајаку, мислећи да ће са воде имати бољи поглед на околину.
   Одвеславши свега неколико метара од обале, видео је да је све западно од њих у пламену, који јури право ка њима. Покушао је да упозори Џули, али му се глас губио у урлању ватре. На тренутак је одахнуо кад је кроз дим видео да је она дограбила неке ствари и трчала ка свом кајаку. Довеслао је до обале и покупио све што може, док су варнице летеле около. Осећао је врелину тик иза себе.

Док је улетео у воду, ватра је прогутала логор. Стигао је до Џули, која се једва одржавала на површини. Беле честице пепела улетале су им у уста и ноздрве, иако су били на безбедној удаљености. Пожар се није смиривао. Тек онда је Џошуа приметио да је у кајаку остала ћебаста јакна. Зграбио ју је, потопио у воду и њоме прекрио себе и Џули, што им је колико-толико штитило главе.
   Сат касније, и даље су често зарањали, дисали кроз мокру јакну, пљували воду. Потом су почели да дрхте од промрзлина. Џошуа је опрезно извирио из чамца. Чинило се да је изгорело све што је било запаљиво.
   Отпливали су до најближе обале, али је тло још било врело, није долазило у обзир да ту преноће. Онда су спазили стену која је извиривала из воде, довољно широку да се њих двоје шћућуре на њој. То је било најбезбедније место у широј околини.
   Док су се тресли од хладноће на голом камену, почела је киша, која се нагло претворила у прави пљусак. Као да је онолика ватра изазвала праву провалу облака. Џошуа и Џули се никад раније нису више обрадовали пљуску. Кад је коначно и киша стала, нигде више није било ниједног пламичка.

Већали су шта да ли да крену одмах или да сачекају јутро. Ипак, није паметно да ноћу базају по непознатом терену који је управо опустошио шумски пожар – целе ноћи нису мрднули са стене. Никако им није полазило за руком да се загреју, макар мало. Џошуа није успевао да обузда сопствене вилице, цвокотао је без престанка. Тако су дочекали јутро потпуно укочени.
   Брже-боље су ускочили свако у свој чамац и одвеслали што даље, срећни што су преживели пожар за који се испоставило да је највећи у Минесоти у последњих стотинак годинa.

Број: 3603 2021.
Аутор: Н. Б.