Живот пише драме

У НЕБЕСКОЈ КЛОПЦИ

Заробљен у малом авиону, изнад непрегледног облачног пространства, очајнички сам покушавао да нађем неку пукотину кроз коју бих могао безбедно да се вратим кући...

Кад год ме нешто подсети на 25. јул 1973. године, у свести ми се најпре јави како управљам малим и бучним авионом „пајпер суперкрузер”, негде изнад планина источно од мог града Фејтвила у Арканзасу. Док сам се борио да се одржим у неудобном седишту, тресао ме је расклиматани мотор, а у кабини је све било врело од сунца које ме је немилосрдно пржило. Триста метара испод мене, бели облаци простирали су се на све стране, подсећајући на арктички ледени бескрај.
   Пилотска кабина обично је угодно место, леп и усамљен простор изнад облака. Али не и овог пута. Сада сам се налазио у средишту нечега што авијатичари учтиво називају „ситуација”. Кабина се претворила у мог непријатеља, сјајни слојевити облаци такође су то постали, а добра стара земља, на којој сам само неки сат раније чврсто стајао, просто је ишчезла.
   Искусни пилоти имају обичај да кажу: „Кад си у 'ситуацији', израчунај своје предности и недостатке.” У мом случају предности су могле брзо да се наброје: довољно горива у резервоару, уједначен рад мотора и радио-веза с командом летења.
   Листа недостатака била је много дужа. Пре свега, слој облака непрекидан и веома дебео, а сунце, које ми је тренутно блештало у лице, ближило се заласку. Игла такозваног омнинавигатора на радио-уређају бесциљно се трзала. Најгоре од свега било је, ипак, то што сам морао да се спустим испод облака. Јер гравитација је природни закон код кога не помажу никакве молбе или жалбе. Такође, неоспорна је и чињеница да су пилоту, за безбедан лет кроз масивне облаке, неопходни посебни уређаји. Без њих он брзо губи готово сваку контролу и лако може себе да пошаље право на гробље. Поменуте уређаје нисам имао и то је био мој највећи недостатак.
   Зато сам се још дуго после овог лета питао како сам уопште могао да седнем у такав авион и, по ко зна који пут, покушавао да се сетим свега што ми се онда догађало.

Имао сам важан пословни састанак у Батсвилу, граду у источном Арканзасу и, као искусни пилот, нисам се много бринуо како ћу тамо стићи. Возећи тог поподнева до аеродрома, запазио сам да су облаци око њега ниски и испрекидани. Према саопштењу метеоролога, у околини Батсвила уочена је знатна облачност на већој висини, с раштрканим ниским облацима, уз очекивање да ће се њихов број повећати. Притом сам испустио из вида да је ово предвиђање старо већ неколико сати, што је био први од пропуста које сам начинио тог дана.
   Док сам загревао мотор авиона, укључио сам радио-уређај. Његов омнинавигатор био је слаб и збркан, али су пријем и слање звука били јасни. Довољно добро за овако једноставан лет, помислио сам и оглушио се о неписано пилотско правило да ниједан лет не може тако да се назове, и тако сам направио још једну грешку.
   Крећући се по писти, приметио сам да ни компас није сасвим у реду. Током лета сам се и уверио да он на свакој висини другачије показује стране света, што је за мене била трећа велика препрека.
   Кад су неопходни услови у реду, летење је велико задовољство. Тако је било само на почетку. Међутим, авион чији је мотор онако непријатно клапарао као да није обећавао уживање током лета.
   Повукао сам командну ручицу и винуо се у ваздух непрозиран као старо бело вино. Испред мене су се ускоро појавиле зелено-плаве падине масива Озарк, који се једва назирао кроз сребрнасти вео магле. Што су брда којима сам се приближавао бивала већа, то су и облаци постајали дебљи и нижи. Прошло је петнаест минута, а облаци и брда су ме још, попут зида, одвајали од пута на исток, куд сам кренуо. А онда сам, изненада, успео да узлетим кроз дугу рупу у облацима.

Плаветнило неба и блештави сјај сунца неодољиво су ме мамили да ту и останем. И ја сам покушао. Повукао сам командну ручицу и узлетео још више, пробијајући се кроз густу измаглицу. Међутим, пењући се и заузимајући положај изнад сунцем обасјаних облака, одједном сам схватио да сам знатно скренуо са зацртаног, северног курса лета.
   Тиме је листа мојих невоља током овог лета била употпуњена. Више нисам био пилот него саобраћајна несрећа у наступању.
   Двадесет минута касније стигао сам до највишег нивоа облачности предвиђене у временској прогнози. Простор између мог авиона и облака испод нас био је узан и таман: права мрачна пећина у коју се нисам усуђивао да уђем. Зато сам, уместо да и даље ризикујем, донео прву паметну одлуку тога дана – враћам се кући!
   Лагано смањујући брзину лета, латио сам се микрофона. Једва чујан глас одговорио је на мој позив. Био је то Фејтвилски радио. Питао сам за време.
   „Фејтвил, на висини од 270 метара, потпуно облачно”, гласио је одговор.
   Потпуно облачно! Осетио сам језу кад сам то чуо.

Исто питање поставио сам још: Форт Смиту, па Литл Року, Тулси, чак и Спрингфилду, у Мисурију. Одговор је увек био исти: „Потпуно облачно!”, што је значило да ни на једном од аеродрома у мом домету нема услова за безбедно слетање.
    Суочен с том чињеницом, изненада сам добио махниту жељу да одмах побегнем из ове клопке. Желео сам да зароним у облаке према тренутно скривеном свету само километар-два испод мене, и тако нађем спас. А онда су ми однекуд у сећање дошли врапци које сам, као дечак, зими често посматрао у дединој штали. Тада сам се чудио зашто они, кад су преплашени, сви јурну на исти прозор, и то затворен, уместо да појединачно излете кроз други, отворен. Зато сам одлучио да безглаво не јуришам.
    Али у свакоме од нас чучи детињасти нагон који нас тера да хрлимо даље од невоље. Тако сам и ја желео да, по сваку цену, одем кући. Међутим, прво сам морао да утврдим у ком смеру. Погледао сам ка сунцу и нашао решење. Знао сам да Фејтвил лежи одмах лево од заласка сунца па сам одлучио да се према томе и управљам.


Време чекања почињало је и ја сам се знојио сваког предугог минута. Пет... десет... петнаест. Нигде рупе у облацима. Фејтвилски радио објавио је упозорење свим пилотима који лете у близини тамошњег аеродрома да ће време у наредним сатима бити облачно. То је значило да само чудо може да ме спасе.
   Изненада, док сам осматрао командну таблу, спазио сам промену у омнинавигатору. Његова игла престала је да се неконтролисано креће. Почео сам да окрећем дугме индикатора курса, али ме је његова игла следила. И мада је још подрхтавала, могао сам довољно добро да је усмерим и добијем приближан показатељ: 300 степени према Фејтвилском радију.
    Што сам боље заузимао курс, игла је бивала све постојанија, а звучни сигнал гласнији. И то ме је водило кући. Ускоро је игла кратко заиграла, трзнувши се најпре удесно, а онда улево. По томе сам закључио да је Фејтвилски радио директно испод мене па сам га позвао.
    „Фејтвил, крузер девет-шест-четири сада је изнад предајника”, представио сам се и тражио упутство шта даље. Добио сам кратак одговор да сачекам.
   Стрпљиво сам чекао, правећи велики круг. Најзад ми је стигла радио-порука да је на одређеној висини, око 40 километара од Фејтвила, уочен пространи прекид облачности.
   Рупа у облацима! Одмах сам пожурио да окренем авион и пролетим кроз тај богомдани отвор пре него што се облаци поново потпуно склопе. Окрећући омнииндикатор за 180 степени, „од станице”, заузео сам курс који је показивала игла. Минути су поново споро пролазили, док су облаци, обасјани зрацима залазећег сунца, постајали румени и љубичасти.

Одједном, испод мене се указао мрак, а далеко доле, кроз сутон су се назирала светла аутомобила. Налазио сам се изнад празног простора, без облака, дугачког око два и по километра и дубоког око 800 метара. Мој једини избор био је да најкраћим путем кренем право надоле, и то у смеру југ-север, тако да гледам према још светлој долини уместо ка већ мрачним планинама.
    Летео сам кроз маглу у најужем делу процепа који се све више смањивао. То је било застрашујуће, али више нисам могао назад. Моји уређаји показивали су да се спуштам око 200 метара у минуту, што није било довољно добро па сам настојао да повећам брзину. А онда сам се, одједном, нашао у облаку. На срећу, то је трајало само трен. Пре него што сам било шта предузео, већ сам био ван облака, обасјан светлима села Вест Форк које се налазило само неколико минута лета од Фејтвилског аеродрома.
   Осетио сам мали шок од промене коју је донео овај прелаз из нестварног света међу облацима и призора на тлу, као што су зграде, дрвеће и људи. А када се мој авион спустио између аеродромских светала и точковима безбедно дотакао писту, најзад сам могао да одахнем, као неко ко је срећно избегао велику, можда и смртну, опасност ■

Број: 3573 2020.
Аутор: Рекс Ален Смит
Илустратор: Илустровао Лазар Качаревић