Живот пише драме

TРОЛЕЈБУС НА ДАХ

Иако светски рекордер у пливању, Шаварш Карапетјан плашио се велике воде. А  онда се пред његовим очима градски превоз пун путника суновратио у језеро...

Тог прохладног 16. септембра 1976. године двадесеттрогодишњи шампион у пливању с перајима и брзинском роњењу, Јерменин Шаварш Карапетјан, нећкао се да ли да оде на трчање. Млађи брат Камо, такође пливач, успео је да га наговори. Заједно су одабрали путању. Уместо уобичајеног трчања по граду и околини, решили су да тих двадесет километара претрче обалом Јереванског језера. Ова акумулација и брана биле су стални терен за све спортисте из града.
   Иако власник неколико светских рекорда, Шаварш се осећао нелагодно у близини велике воде. Док су трчали, кроз главу су му пролазиле слике од пре неколико година. И то оне најгоре. Петнаестогодишњег Шаварша напала је банда вршњака. После доброг пребијања везали су му камен о врат и бацили га у неко језеро. Док је тонуо ка дну, покушавао је да се ослободи. Прво да одвеже омчу, потом да камен скине с конопца.
    Тонуо је све дубље, полако му се мрачило пред очима. У магновењу је из све снаге почео да цима конопац. Зачудо, уже је пукло. Испливао је на површину. Недуго затим кренуо је на пливање, колико да победи страх од воде. Испоставило се да је толико даровит да је редом побеђивао многе искусније пливаче. Смешила му се репрезентација, али никад није добио позив. Онда се окренуо пливању с перајима и брзинском роњењу. Четрнаест месеци касније већ је био европски првак. Успут је оборио и светски рекорд. Ипак, и даље је остао страх од велике воде. Базен је био друга прича.
   Већ 1974. године Шаваршова храброст поново је била на проби. Задесио се у аутобусу чији се возач онесвестио усред вожње на планинском путу. Пливач је скочио са свог седишта, померио онесвешћеног човека и зграбио волан. Аутобус је био на свега пола метра од ивице амбиса.
   После двадесетак километара одлучили су да је доста. Док су се одмарали, иза њих је прозујао тролејбус. Онда је нешто пукло, као бомба. Карапетјани су се згледали. Тролејбуса више није било на видику. Само изломљена ограда. Језеро је прогутало возило.
    Ка обали су већ са свих страна трчали људи који су тренирали у околини. Ипак, Шаварш и Камо били су најближи. Обојица су били пливачи. У неколико корака нашли су се код пробијене ограде. Шаварш је наредио брату да га чека и прихвата људе које ће он, како је у заносу обећао, да извуче из олупине. Или макар да покуша. Секунд касније скочио је у језеро.

Хладна вода га је у тренутку пресекла. Сачекао је тренутак, да се прилагоди. Потом је снажно удахнуо и заронио. При површини је још нешто и могао да види. Свега два-три метра касније, све мање. А тролејбус је био на дубини од десет метара.
    Убрзо је Шаварш морао рукама да опипава испред себе. На дну је била потпуна тама. Неколико завеслаја даље напипао је лимену грдосију. Покушавао да нађе неки отвор. Осетио је да се налази код задњег прозора. Ударао је рукама из све снаге. Ништа. Ударци нису били снажни под водом. Потом се ухватио за неку пречагу изнад стакла. Ударао је ногама, све док није осетио да је стакло попустило. Упливао је у кабину возила.
    Није морао да тражи дављенике. Онај најближи прозору нашао је њега. Ухватио га је грчевито. Шаварш се укочио. Сетио се свега што је знао о дављеницима. Често се дешава да грчевито стисну спасиоца и повуку га са собом. Управо то му се дешавало. Шаварш се опустио, пустио да обојица потону. Онда се у дављенику пробудио нагон за преживљавањем и почео је да се батрга ка површини. Шаварш га је ухватио и вукао нагоре. Убрзо су били на површини. Додао је дављеника брату. Чуо је како људи на обали вичу, позивају га да изађе. Стиже помоћ, неко је позвао милицију. Ипак, није му падало на памет да одустане. Поново је дубоко удахнуо и заронио.
    Сада је лако нашао тролејбус. Ушао је кроз избијени прозор, дограбио првог кога је дохватио. Овај није пружао отпор, па му је било много лакше да га извуче на површину. Када је изронио, приметио је на површини још неколико глава. Неколицина путника успела је сама да се извуче из металне гробнице. Тек онда је схватио да је остатак вероватно без свести. Опет је удахнуо и нестао испод површине.

Када се поново нашао у олупини тролејбуса, пипао је испред себе. Како би напипао човека, тако га је грабио и хитао ка површини. Његов брат Камо преузимао је дављенике и извлачио их на суво. Шаваршу је код десетог зарона почело да се мути у глави. Више је нагонски пипао по аутобусу. Када је израњао, површина воде била је црвена од бројних посекотина које је зарадио док се провлачио кроз разбијени прозор. Камо је приметио да братовљева кожа чудно светлуца. Схватио је од чега. Крхотине стакла биле су забијене свуда. Ипак, Шаварш је непрекидно урањао и израњао. И сваки пут с неким новим несрећником.
    Иако готово онесвешћен, бесомучно је пипао по седиштима. Једна жена успела је да се освести у најнезгоднијем тренутку, док ју је Шаварш извлачио. Почела је да млатара ногама и запела за седиште. Пливач је покушавао да извали седиште. Није успевао, бивао је све слабији. Недостатак кисеоника и исцрпљеност почели су да узимају маха. Направио је још један, последњи покушај. Ноге су се ослободиле. Она се некако опустила и Шаварш је схватио да се поново онесвестила. Пливао је ка површини из све снаге.
    Када је удахнуо ваздух на површини, схватио је да једва види људе на обали. Све му је било мутно. Руке и ноге готово да није осећао. Снага га је напустила. Ипак, сигурно је остало још њих у тролејбусу. Људи које није смео да напусти. Удахнуо је колико год да је могао и поново заронио. Неко је избројао, четрдесети пут.
    Док је грабио ка дну, више није мислио ни о чему. Поново кроз прозор, поново у кабину. Пипао је, додирнуо нечији ранац. Бар је тако мислио. Дограбио га је, али је наишао на отпор. Вукао је, померао како год да је могао. Последњим атомима снаге успео је да извуче то нешто или неког. Више није био свестан шта је. Кренуо је у изрон.
    Тек на површини је, као кроз маглу, видео да је дограбио седиште за које је запела жена. На једвите јаде је допливао до обале. Камо и још неколико људи утрчали су у плићак и извукли га на површину. Чим је додирнуо тло, пао је у несвест.
    Одмах је пребачен у болницу. Установили су да има упалу оба плућна крила и тровање загађеном водом. Лекари нису смели да тврде да ће икада да се опорави. Био је у коми 46 дана. Када се пробудио, питао је за дављенике. Рекли су му да је из тролејбуса извукао 37 људи. Преживело је њих двадесет. Шаварш није могао себи да опрости оно седиште. Годинама га је прогонило у сновима. Могао је да спасе још некога.
    Сви, почев од доктора, били су сигурни да му је спортска каријера окончана. Ипак, желео је још једном да се окуша у базену. Док је пливао, Камо је трчао поред базена, за случај да му се брат онесвести. Поставио је још један светски рекорд, тек да се повуче у великом стилу.
Иако је постао легенда Јеревана, прича о Шаваршовом подвигу била је заташкавана у СССР-у све до 1982. године, када је „Комсомолска правда” објавила текст под насловом „Подводна битка шампиона”. Шаварш Карапетјан добио је за неколико дана преко 75.000 писама. Уследило је и неколико одликовања. Чак је и један астероид назван по њему.
    А онда се, 19. фебруара 1985. године, случајно нашао поред хале у Јеревану. Избио је пожар, људи су стајали около и чекали ватрогасце. Не и он. Утрчао је у пламен, изнео неколико људи. Онда се срушио, отрован димом. Сви су мислили да је готов, већ су га ожалили. Онда му је један таксиста напипао пулс. Слаб, али довољан да га стрпа у кола и превезе у болницу. Неколико месеци касније успео је да се опорави.

***

    По окончању каријере Шаварш је покушавао да ради као тренер. Ипак, страх од воде појачао се до крајњих граница. Одустао је од тренерског посла и почео да ради у електронској индустрији. Године 1993. преселио се у Москву, где је отворио продавницу обуће. Пред отварање Олимпијских игара 2014. године носио је бакљу. И то два пута.