За читање и уживање - Артур Конан Дојл

ТАЈНА ЗА ТАЈНУ

Два славна археолога – обојица специјалисти за древну римску и предримску историју – седела су у удобној Кенедијевој соби. Вече је било прилично хладно, па су наслоњаче примакли лошој италијанској пећи која слабо греје. Напољу се, под хладним зимским небом, дизао модерни Рим. Али, у раскошној соби младог, лепог и богатог енглеског археолога царевао је антички Рим са својим благом...
   На великом столу од махагонија који је стајао насред собе лежала је гомила древних пергамената, одломљених камених натписа, неколико античких ваза с ликовима митолошких бића. Поред те гомиле стајао је гипсани модел чувених купки цара Каракале, које је „реконструисао” Кенеди, побудивши на међународној археолошкој изложби и конгресу у Берлину дивљење широке јавности и честитке других научника. С таванице Кенедијеве собе висило је неколико древних амфора у којима су некад римски богаташи држали грчка вина густа као мед, а на персијском ћилиму лежала је гомила уметничких предмета: статуа, ваза, посуђа. Сваки од тих предмета био је прави, сваки је био вредна реткост без премца. Кенеди је тек недавно ушао у четврту деценију живота, али је већ уживао светску славу у круговима археолога.
   Човек с којим је седео поред лоше пећи звао се Јулијус Бургер. Отац му је био Немац, мајка Италијанка. Од оца је наследио нордијску мужевност, од мајке јужњачку нарав. Био је Кенедијев вршњак, раван и по успесима у археолошким истраживањима. До онога што је постигао дошао је много теже него његов енглески пријатељ. Кенеди је био веома богат, па никад није знао за новчане бриге у погледу властитих трошкова и оних за научна истраживања.   
   За Бургера се могло рећи све, само не то. У Рим је дошао пре дванаест година као сиромашан студент који је добио стипендију – једва већу од милостиње. Завршивши студије, посветио се живој археологији у Италији. Издржавао се и подмиривао трошкове својих истраживања мршавом државном помоћи, коју му је дао Универзитет у Бону. Ипак је, захваљујући упорности и чврстој вољи – а и натпросечном дару – значајним открићима стекао светски углед. Иако још млад, у време ове приче већ је био члан немачке Академије наука.

Кенеди и Бургер били су у сваком погледу супарници. Обојица су трагали на истом подручју за истом „ловином”: још неоткривеним римским и предримским старинама. Није се једном догодило да један другоме испред носа уграбе неки вредан предмет. Уз све то, они су постали присни пријатељи. Неколико чињеница утицало је на то пријатељство: бавили су се истим послом, а били су једини млађи људи међу археолозима.
   Постојала је и лична привлачност међу њима, која је била плод разлике у наравима. Кенедију се свиђала Бургерова искреност и једноставност, а овога је очарала Кенедијева живахност духа и блиставост ума. Допадала му се и његова духовитост, због које је Кенеди постао омиљен у римском друштву, радо виђен на пријемима, забавама, свечаностима, и то нарочито међу припадницама лепшег пола.
   Али, сада се нашао изложен прогону друштва. Више није добијао позиве за пријеме јер је један његов поступак изазвао општу осуду. И раније је имао љубавних пустоловина, али у последњој је показао да се иза његове миле појаве крије безосећајно срце.

***

   Уз Кенедијев наслоњач стајала је велика, плитка и дугуљаста корпа, попут оних у којима житељи Кампање обично држе воће. Била је пуна крхотина древних мозаика, камења с прастарим натписима и поцепаних папируса. Био је то, за Кенедија и Бургера, материјал који ће научницима пружити још једну карику у ланцу људске историје. Ту необичну „жетву” донео је у Кенедијеву собу његов пријатељ. Док је Бургер мирно пушио цигарету заваљен у наслоњач, Кенедијеве очи блистале су од радозналости.
   – Не желим непозван да се мешам у вашу трку за благом – напокон ће Енглез – али заиста бих био срећан кад бисте проговорили! Видим по садржају ове корпе да сте дошли до великог открића. Сигуран сам да ће оно изазвати револуцију у нашим круговима. Јер, нема места на ком би се истовремено нашла тако велика збирка и тако богат избор предмета осим у катакомбама. Реците искрено, јесте ли нашли неке још неоткривене катакомбе?
   – Зашто да не признам... Да, заиста сам открио катакомбе које нико пре мене није видео ни у њима био хиљадама година!
   – Где? – нестрпљиво ће Кенеди.
   – Драги мој пријатељу, то је моја мала тајна. Довољно је да вам кажем где се налазе, па да одмах сазнају и други. Да се ради о обичним катакомбама, можда бих вам и одао тајну, али ове нико није видео. То је прави подземни град. Не, никако вам не могу рећи где су. Ви сте исувише савестан археолог, исувише сте фанатични да бисте се обазирали на неко обећање да ћете ћутати. Ја ћу најпре темељно истражити то откриће – успут речено, били сте у праву кад сте рекли да је сензационално – објавићу о томе расправу и тек тада вас позвати да видите оно што сам ја видео.

Артур Конан Дојл (1859–1930) био је писац детективских романа, најпознатији као творац лика Шерлока Холмса. Завршио је медицину у Единбургу, извесно време провео је као бродски лекар, а потоња приватна пракса ишла му је толико лоше да је у ординацији почео да пише.
Детектив Холмс појавио се у преко педесет прича и четири романа. После двадесетак година писац је покушао да га „убије”, али га је због безбројних писама читалаца ипак оживео.
Био је један од оснивача и први голман фудбалског клуба „Портсмут”, али велики поборник Бурског рата у Јужној Африци.

   – Бургеру, уверавам вас да у овоме можете чврсто да ми верујете! Дајем вам часну реч да нећу писнути без ваше изричите дозволе, да нећу написати ни речи, да из тих катакомби нећу однети ни најмањи предмет! Тако ми Бог помогао! Ја вас потпуно схватам. Кунем се да можете бити сасвим сигурни да вас нећу преварити. Дозволите ми да видим те катакомбе, иначе ћу умрети од нестрпљења!
   Бургер се насмеши и рече:
   – Драги мој, тражите да вам поверим велику тајну којом ћу стећи светску славу, а нисте баш увек склони да ми дате обавештења кад их затражим. Питам се, на пример, да ли бисте ми одговорили кад бих вам поставио питање које се тиче лично вас, а не наше струке. У ствари, сигуран сам да не бисте. Ето, тако ћете боље схватити зашто нећу да вам одам где су катакомбе. Ипак је то, ако ћемо право, моја ствар. Мада, кад бих био сигуран да ћете ми одговорити на питање о вама лично, био бих спреман чак...
   – Не разумем на шта циљате – рече Кенеди. – Међутим, ево вам одмах одговор: ако тражите да вам одговорим на било какво питање приватно о мени, ја ћу вам одговорити само да бих сазнао где су катакомбе и да бих могао да их видим!
   – Очигледно сте ме добро разумели – рече Кенеди. – Показаћу вам катакомбе ако ми одговорите на једно лично питање. Испричајте ми како су текли ваши односи с Мери Сондерсон!
   Кенеди искочи из наслоњача као иглом убоден, загледа се запрепашћено у пријатеља и повика:
   – Шта се то вас тиче! Ако се шалите, онда је шала у најмању руку неслана!
   – Не шалим се. Мене тај случај једноставно занима – одговори Бургер мирно.
   – О томе нећу рећи ни речи! – одбруси Кенеди.
   – Како хоћете. У ствари, био је то само мој мали хир. Хтео сам да видим јесте ли спремни на све да сазнате где су катакомбе. Сад видим да знате да чувате тајну и то ми се, признајем, допада. Али, кад тако истрајно чувате своје тајне, не тражите да вам ја одајем своју, баш зато што је она највреднија у мом животу... О, зар је већ десет сати? Предуго сам се задржао. Време је да пођем. Данас намеравам још да радим.

Рекавши то, Бургер се наклони пријатељу и пође ка вратима. Енглез га је без речи посматрао. По изразу лица видело се да се бори са собом. Најзад, чим је Бургер ухватио кваку, Кенеди рече:
   – Станите! По мом мишљењу, будући да га постављате као услов без кога се не може, морам да се предам и да признам пораз. Али, једно вас ипак молим: обећајте ми да тајну нећете одати ниједној живој души. Пристајете? У реду. Шта желите да знате о мојим односима с Мери Сондерсон?
   Немац се врати до наслоњача и седе, а онда постави прво питање:
   – Молим вас, где је сад та девојка?
   – Код своје породице у Енглеској.
   – Опростите ми на незнању, али ја не бих могао да се похвалим да сам икада био љубимац жена. Због тога немојте да се насмејете ако упитам да ли је било тешко наговорити ту девојку да с вама побегне и остане сакривена у неком непознатом месту пуне три недеље и да је онда вратите њеној породици.
   – Дозволите ми да вам испричам испочетка. Запазио сам је чим је дошла у Рим. Ви тога не можете да се сећате јер сте били на путовању у Берлину. Како сам је угледао, пожелео сам да с њом имам авантуру. Привукла ме је њена лепота, очигледна безазленост, а и то што је до ње било тешко допрети јер ју је леди Руд чувала као Кербер. Али, мене препреке само привлаче. А онда сам сазнао и да је већ верена. То ми је сама казала. Други би у том случају одустао од даљих покушаја, али за мене је то био само изазов више.
   – То је за вас било, по свој прилици, као мирођија која дивљачи даје прави укус, зар не?
   – Тако је. Још као дете сматрао сам да је најслађа она јабука коју човек убере у туђем врту.
   – А да ли вам је рекла како јој се зове вереник?
   – Питао сам, али није хтела да каже. Уосталом, то ме ионако није занимало. Важно ми је било да је добијем и с њом живим извесно време, а онда је могла слободно да се врати свом веренику.
   – Хвала вам – рече Бургер. – То је све што сам хтео да знам. Ви сте свој део погодбе одржали, па треба и ја да одржим свој. Мислим да нема смисла описивати где је тајни улаз у катакомбе. Биће најбоље да вас одведем тамо.
   – Дивно!
   – Кад желите да пођете на тај излет?
   – Што пре, то боље. Једва чекам.
   – Ноћ је лепа, иако прохладна. Хоћете ли да пођемо још вечерас? За сат времена? У реду. Само, свакако желим да тајну чувате. Ако би нас неко видео заједно, могао би посумњати да смо дошли до неког значајног открића. Зато нећемо ићи заједно, него ћемо се тачно у поноћ састати на Вија Апији. Ја ћу дотад узети из куће свеће и алат. Никоме ни речи! Видимо се!

***

   Избила је поноћ у тренутку кад је Бургер, огрнут широким италијанским огртачем, с петролејком у руци стигао на место састанка, где га је нестрпљиви Кенеди већ чекао.
   – Као што видим, једнако сте ревносни у послу као и у љубави! – рече Немац насмејано.
   – Изгледа да је тако! Право да вам кажем, дошао сам пола сата раније. Нисам могао да издржим!
   – Надам се да никоме нисте казали куда идете.
   – Наравно да нисам.
   – Хајдемо! – рече кратко Немац.
   Упутише се уским, вијугавим путељком који је водио кроз мочварно тло Кампање. Попут гусенице, над пределом се надвио, обасјан месечином, огромни римски аквадукт у рушевинама. Пут их је водио испод једног од његових лукова, а онда су заобишли некакво камење и нашли се пред напуштеном стајом, такође у рушевинама.
   – Стигли смо! – рече Бургер.

Ушли су у стају. Дошавши до средине, Бургер стави свећу на под и онда је с три стране сакри својим огртачем.
   – Ако би неко из даљине угледао светлост, одмах би помислио да нешто није у реду, па би моја тајна лако могла да се открије пре времена! – рече.
   – Помозите ми да уклоним ове даске!
   Ускоро се пред пренераженим Кенедијевим погледом отвори велика рупа у поду. Видело се неколико камених степеница које воде доле у таму.
   – Чувајте се! – повика Бургер свом пријатељу, који се, горећи од радозналости, упутио низ степенице. – Доле је прави лавиринт. Кад бисте се у њему изгубили, не бисте више угледали светлост дана. Чекајте да узмем светиљку!
   – Па како ви нисте залутали?
   – Био сам опрезан. Никад нисам улазио без светиљке, а увек бих везао један крај великог клупка танког конца за улаз и онда га полако одмотавао, да касније нађем излаз. Доле има много ходника, а сваки се рачва у неколико других. Воде у најразличитијим смеровима, тако да је без мог конца сналажење немогуће!
   И заиста, Кенеди се брзо уверио да је то лавиринт какав свет још није видео. Састојао се од стотину укрштених ходника. С језом у срцу помислио је каква би судбина снашла њега и његовог пријатеља да им се случајно разбије светиљка или да изгубе оно спасоносно клупко. Месецима би лутали у потпуној тами, а излаз не би нашли.
   Онда дођоше на крај једног ходника и нађоше се у пространој подземној дворани чији се други крај губио у мраку.
   – Прелепо! Честитам! – повика Кенеди и пође према средини дворане.
   Бургер је остао на излазу из последњег ходника и мирно га гледао.
   – Знате ли колико има ходника тај лавиринт? – упита Бургер. – Отприлике две хиљаде. Мислим да сам их све пронашао и прилично их добро познајем. То сам открио још пре неколико месеци, али без конца бих се и ја изгубио. А да останем у тами, било би још безнадежније!
   – Свакако! – довикне му Кенеди.
   – Ево, сад ћете видети како изгледа тама у овом лавиринту!

Кенедију се одједном учини као да је за трен ока ослепео. Никад не би могао ни да замисли да постоји таква потпуна тама. Ставио је руку центиметар-два испред очију, али је није видео. Чинило му се да је мрак тако густ као да је од течности, као да га дави својим невидљивим плаштом.
   – Доста је, Бургеру! Овај мрак је грозан! Упалите светиљку! – повика.
   Али, уместо да упали светиљку, његов пријатељ је почео грохотом да се смеје. У тој округлој, подземној дворани чинило се као да звук његовог смеха допире са свих страна истовремено.
   – Зар се нисте уплашили, Кенеди?
   – Нисам се уплашио, али мрзим потпун мрак. Упалите светиљку!
   – Управо сам открио једну занимљиву појаву: не могу по звуку да разаберем с које стране долази ваш глас. Можете ли ви разабрати из ког смера мој глас допире? – упита Бургер зацењујући се од смеха.
   – Не. Чини ми се да ми вичете истовремено са свих страна!
   – Богами, да не држим клупко у руци, не бих умео да се вратим! – рече Бургер.
   – Богами, ни ја! Али, сад је доста шале! Упалите светиљку!
   – Драги мој Кенеди, ви сте сами рекли да две ствари волите више од ичега на свету: пустоловине и савладавање препрека. Сад вам пружам прилику за оба. Пустоловина ће бити ђаволски покушај да у потпуној тами прођете кроз све ходнике и нађете излаз. Међу нама, изгледи за успех су незнатни. По мом рачуну, стоје као један према пет хиљада, ако не и више. Тако ће вам се уједно пружити прилика да савладавате којекакве препреке. Пазите да не паднете у неку рупчагу и не сломите врат... Времена имате доста, бар неколико месеци, ако пре не умрете од глади и жеђи. Само, кад се будете одмарали, сетите се једне добре девојке коју сте завели лажним обећањима, сетите се једне јабуке из суседовог врта. Упропастили сте јој живот, а сад ћете за то платити!
   – Па ви хоћете да ме убијете! – завапи Кенеди. – Шта се вас тиче судбина Мери Сондерсон?
   – Као што видим, погодили сте о коме се ради. Треба да вам кажем нешто што вам она није рекла. То је име човека с којим је била верена. Он се зове Јулијус Бургер. Он сада држи у руци клупко које ће га одвести из овог лавиринта. Ви то клупко немате...

***

   Три месеца касније европске новине објавиле су вест коју је послао римски дописник једне велике новинске агенције:
   „Догодило се једно од најзанимљивијих и најзначајнијих археолошких открића у последњих неколико деценија. Млади и одлучни немачки археолог доктор Јулијус Бургер открио је недалеко од Рима прави подземни лавиринт састављен од бројних катакомби. У њему су нађени предмети непроцењиве вредности.
   Међутим, Бургер је у том открићу имао претходника који – нажалост – није остао жив да објави то откриће. Пре три месеца нестао је, под тајанственим околностима, млади енглески археолог Роберт Кенеди. Најпре се мислило да га је неки скандал приморао да се склони из Рима, али се показало да је постао жртва свог звања и професионалне савесности. Открио је поменуте катакомбе, али никоме није рекао за њих, већ је сам ушао и тамо залутао. Нађен је мртав у једном ходнику. По стању његових ципела и чарапа види се да је данима ходао по лавиринту, узалуд тражећи излаз у потпуном мраку. Најзад је умро од изнемоглости, глади и жеђи.”