Живот пише драме

СТАРАЦ, МЛАДИЋ И ПАС

После огласа у месним новинама да је нађен изгубљени пас, на фарму је прашњавим друмом приспео један аутомобил...

Прошле су већ три недеље, зар не, мистер Џунс? – И после четрдесет година брака она је свог супруга звала „мистер”. – Јеси ли предузео нешто да нађеш власника?
   – Па... разуме се... али, очигледно, пас није из околине иначе се не би код нас задржао толико дуго. И колико ја видим, овде му је сасвим добро.
   – Изговор до изговора и сваки ти злата вреди – прекорно му је одговорила Нели Џунс одлажући на страну јабуке које је љуштила. – Остаје код нас зато што га ти мазиш. Зар ти савест и закон не налажу да даш оглас у новинама?
  – Знам да закон налаже. И то три пута у рубрици „Изгубљено – нађено”. Баш јуче сам се телефоном распитао у уредништву „Питсфилдских новина”.
   – Али оглас ниси дао?
   – Много сам заузет у последње време – одговорио је Хенри Џунс покуњено. – И мучи ме једна ствар: ако дам тај оглас, како да будемо сигурни да је тај који се буде јавио истински власник. Не бих волео да овако фини пас доспе...
   – Тражићеш да тај који се јави опише пса пре но што дозволимо да види овог нашег. И мораће да га позове по имену. Узгред, јеси ли успео да му откријеш име?
   – Нисам, иако сам пробао са свим именима која се обично дају птичарима. Ни на једно се не одазива. Настојаћу и даље...

Хенри Џунс провео је највећи део живота у сањарењу и маштању. Све до четрнаесте године живео је на малој фарми проводећи слободна поподнева у лутању шумом, с пушком на рамену и псом за петама мада никад није имао срца да пуца на веверице и остале шумске животињице. Када му је умро отац, Хенри се са мајком преселио у град јер њих двоје нису били у стању да сами одржавају фарму и од ње живе. Дечак је наставио да иде у школу, али се истовремено прихватао разних послова пошто се новац од продатог имања брзо топио.

И када се касније запослио као помоћник књиговође у једној малој банци, наставио је да се образује на вечерњим течајевима. Тридесет година провео је у тој истој банци, за истим радним столом, нижући бескрајне, све исте дане, баратајући цифрама и новцем који једва да је имао довољно за живот.
   Од једноличности чиновничких дана спасавао га је сан да ће се једном вратити на село и некако успети да покупи нити изгубљеног дечаштва. И сада, у 66. години, стекао је фарму, запуштено имање са оронулом кућом коју је са својом Нели обновио и од ње начинио дом. У околини, додуше, није било веверица, али је зато у својим лутањима често наилазио на краткорепе препелице у чијем је бучном узлетању бескрајно уживао. Набавио је и пушку, малтене исту какву је имао као дечак. А пас? Пса није имао јер је таквог каквог је у свом сну замишљао било тешко наћи, чак и кад би имао довољно новца да га купи. А онда се, захваљујући случају или провиђењу (он је више веровао у провиђење), однекуд створио овај пас и везао уз Џунсове.

Хенри Џунс био је частан човек и, ма колико да му је било тешко да се одвоји од пса, дао је оглас у новине стидећи се помало зато што то и раније није урадио. Тако доброг и лепог пса сигурно неко већ тражи. Неколико дана касније у „Питсфилдским новинама” појавио се кратак оглас: „Нађен пас. Власник може да га добије уз доказ да је његов”.
   Прошло је седам дана а нико се није јавио. А онда се једног поподнева пред кућом зауставио аутомобил са регистарском таблицом не из Мејна већ из неке друге савезне државе. Хенри је управо млео јабуке за јабуковачу, а његова жена излазила из воћњака с кецељом пуном шљива. Придошлица је био млад човек, готово дечјег лика, а један рукав његове скромне јакне висио је празан.
    – Опростите што вам сметам – рекао је после поздрава. – Дошао сам до вас због... гле, преса за јабуке! Откад нисам видео како из ње цури свежа јабуковача!
   Нели Џунс донела је чашу и напунила је до врха. Високи младић попио је и другу чашу, за њом трећу и најзад проговорио:
   – Пошто сте ме овако лепо почастили, дозволите да сад ја окрећем ручицу пресе.
   Хенри је покушао да одбије његову понуду јер је још при сусрету приметио да младић нема једну руку. Али, дошљак је био упоран. Тек што је неколико пута окренуо ручицу, појавила се домаћица с послужавником пуним хране. Са уживањем је гледала како је младић с апетитом уништава. Кад је устао од стола, потапшао се по стомаку.
   – Ако бих дуго остао код вас, стекао бих стомак као неки провинцијски политичар!
   – Колико сте високи? – запитала је старица гледајући га.
   – Сто осамдесет пет.
   – Џим је био сто осамдесет седам – казао је Хенри.
  – Сто осамдесет осам – благо га је исправила жена.
  – Џим?
  – Наш син. Био је на носачу авиона „Банкер Хил”.
   – „Банкер Хил” је имао сјајну посаду. Имате чиме да се поносите – рекао је младић пригушеним гласом враћајући се у мислима на кратер од бомбе на Иво Џими у коме је остала његова рука.
   – А сад, пошто сам појео све што сте имали у кући, објаснићу вам зашто сам дошао. Због пса – прибрао се најзад младић и извукао из џепа оглас исечен из новина.
   – Због пса! – тихо је поновио старац.
   – Пре четири седмице, док сам колима пролазио кроз ваш округ, пукла ми је гума а резервну нисам имао. Док сам отишао по помоћ и вратио се, неко ми је обио кола и однео кофер и пса. Кофер није био важан, али пас...
   – Какав вам је био пас? – Хенри се и сам изненадио због свог леденог гласа.
  – Велики сетер, мужјак, бео и жутомрк, с лепим жутомрким репом. И кад легне, на посебан начин прекрсти предње шапе. Одмах бих га познао, а и он мене, разуме се.

Старчево срце као да је застало, нестао је и последњи трачак наде. Устао је, опуштених рамена, и први пут се на њему видело његових 66 година. Али, он је, као што рекосмо, био частан човек.
   – То је ваш пас, сигуран сам. Ипак, волео бих да га позовете по имену... и хтео бих да видим да ли ће вас препознати. Тренутно није ту, отишао је са суседовим сином да врате краву са паше... Ево их! Кладим се да ће вам се обрадовати.
   Пас је потрчао према младићу, онда је застао и неодлучно погледао старца преко рамена. Опет је погледао младића, па старог Хенрија. Био је потпуно збуњен. А онда, као да је донео одлуку, лагано је пришао Хенрију и лизнуо му руку.
   Настала је мучна тишина.
   – Сличност постоји – проговорио је најзад младић. – Али пси исте расе често потпуно личе један на другог. Име ће нам показати. Чиф! Дођи, Чиф!
   Пас је одговорио цвиљењем приљубљујући своју њушку на испружену руку Хенрија Џунса.
   – Није то мој пас – казао је младић. – Надам се да ћете некако открити његово право име. Кажу да се пас никад не навикне на друго име, а кажу и да то не доноси срећу...

Гост је на брзину поново захвалио домаћинима и отишао. Џунсови су још дуго ослушкивали брујање његовог старог аутомобила.
   – Баш неки фини момак – казао је Хенри. – Питам се само зашто је тако нагло отишао. Кад је описао пса, био сам сасвим сигуран да је његов. Остарио сам у том тренутку за десет година.
   – Када се после недељу дана нико више није јавио тражећи пса, Хенри Џунс је одахнуо.
   – Сад је само питање како да откријемо име пса – казао је жени. – Не можемо га тек тако звати било којим именом.
   Истог дана стигао је телеграм из једног њима далеког града. Био је сасвим кратак:
   „Покушајте с именом Тенеси”