Живот пише драме

СПАСОНОСНА СТРЕЛА

Невероватном игром судбине једна жена преживела је погодак у врат, кад су јој лекари открили дотад невидљиви тумор на мозгу. Неколико година касније, на контролном прегледу, установљена је нова смртна опасност...

Било је већ топло априлско вече 2011. године када се Дона Барбур вратила с посла у свој дом близу Амарила у Тексасу, САД. Како је уобичајила, отишла је право у двориште да поради по башти. Потом је намерила да распали роштиљ и припреми вечеру за мужа Еда и њу. Једва да је направила неколико корака по стази, када је осетила стравичан ударац у врат. Као да ју је неко ударио бејзбол палицом. Знала је да у дворишту нема никог осим ње, тако да је та могућност одмах отпала. Посегла је руком ка врату и напипала нешто што није очекивала. Неко ју је погодио – стрелом!
   Зграбила је стрелу на месту где је пробила кожу и забила се у врат. Утрчала је у кућу дозивајући. Ед је био у другом делу куће. Причао је телефоном с њиховом кћерком Кајлом. Чим је чуо урликање, бацио је слушалицу и потрчао до жене. Дограбио ју је за рамена и посадио на тросед. Позвао је Хитну помоћ. Дона је лежала и молила се. Није била сигурна да ће поживети док помоћ стигне.
   Испоставило се да је стрела стигла из комшилука. Неки младић је вежбао с компаунд луком. Ови лукови су изузетно јаки и користе се за лов на крупну дивљач. На срећу, користио је стреле за вежбу, унеколико заобљене. Да је користио врх предвиђен за лов, Дона би била мртва пре него што би дотакла тло. Младић је живео у кући преко пута. Циљао је ка северу, а стрела је рикошетирала и одлетела према југу. Прошла је кроз најмање две живе ограде, жбуње, као и кроз једну пластичну канту. Погодила је Дону баш док је корачала стазом. А стрела из оваквог лука лети брзином од преко 300 километара на час.

Кад су лекари коначно стигли, Дона је била готово помирена са судбином. Они нису желели да одустани. Зачудило ју је како су били мирни, без икакве назнаке панике. Ипак, нису могли да ураде много шта, осим да позову хеликоптер који ће да је пребаци у Амарило. Кад су је коначно сместили у летелицу, Дона је била потпуно мирна. Видела је гомилу људи која се окупила испред њене куће. Некако је осетила да ће све да буде у реду.
   У болници су се окупили родбина и пријатељи. Дона, још увек свесна, покушавала је да их убеди да ће све да буде у реду. На лицима је могла да им прочита да јој баш и не верују. С обзиром на стрелу која јој је штрчала из врата, то и није било неко чудо.
   Убрзо су је одвели на снимање, како би утврдили докле је продрла. Лекари су дозивали једни друге, много њих се сјатило око екрана. Једва да су могли да поверују колико је Дона имала среће. Стрела се забола баш између каротидне артерије и југуларне вене. Размак једва да је био нешто већи од пола центиметра. Пречник стреле био је већи. Лекари су схватили да је померила артерију уместо да је покида.
   Док су је пребацивали на хирургију, где ће да јој изваде стрелу из врата, Дона је приметила да је чекаоница пуна њене родбине и пријатеља. Заправо, две чекаонице. Нашли су се ту и неки потпуно непознати људи. Испоставило се да је њен син Кајл оставио обавештење о незгоди на неком ловачком сајту, па су многи ловци луком и стрелом дошли да јој пруже подршку.
   Два сата касније стрелу су извадили. Операција је прошла како треба. Пребацили су је на интензивну негу. Лекари су је обилазили, мењали су се поред кревета. Све док није ушао главни хирург. Погледао је рану, задовољно климао главом. Полако је зарастала, све је било како треба. А онда јој је рекао нешто што јој је поново престравило. Током снимања открило се да има тумор на мозгу.

Хирург је покушавао да је утеши. Тумор је највероватније доброћудан, али је на месту које прилично тешко може да се оперише. Дона је, после првобитног шока, почела да размишља. Можда је она стрела ипак била нешто добро? Да није било тога, тумор не би био откривен.
   Сутрадан, тражили су још једно мишљење. Неурохирург је рекао да је операција врло сложена, али да мора да се обави. Ускоро би могао да доспе до крајње осетљивог дела мозга и тако изазове снажан мождани удар.
   Убрзо је опет била на операционом столу. Мање од недељу дана касније се толико опоравила да су је отпустили из болнице. Ипак, осећала се лоше. Изгубила је много крви, притом зарадила и бактеријску инфекцију. Била је анемична и слаба. Почели су да се појављују симптоми посттрауматског стресног синдрома. Чим би склопила очи, чула би звук стреле у лету, потом звук забадања у месо. Срећом, ово није потрајало.
   Од тада се чувала колико год да је могла. Редовно је ишла на контроле, и тако све до 2015. године. Тада ју је после једног прегледа позвао лекар. Тражио је да хитно дође до болнице.
   Погледала га је чим је крочила у ординацију. Оно што је видела на његовом лицу није јој се свидело. Само је чекала нове лоше вести. Лекар јој је објаснио да се, по свему судећи, тумор не враћа. Али открили су мождану анеуризму. А ово проширење крвних судова у мозгу је крајње опасно. Обично се не открије док се крвни суд не рашири толико да дође до пуцања. Онда је углавном касно. Дона се поново суочила с неизбежном и опасном операцијом на мозгу.

Овог пута као да је била много мирнија. Прошла је кроз све и свашта, од стреле до тумора. Шта је још једна операција, па и таква? А и какав год да буде исход, коначно ће моћи да се смири. Само да се све већ једном оконча, овако или онако. У неку руку се помирила и са лошим исходом операције. А лекари ни тако нешто нису могли да искључе.
   Обрела се у болници у Даласу. И све је било врло слично пређашњим операцијама. Соба, припреме, операциона сала, успављивање. Када се коначно пробудила, знала је да је то то. Лекари су стајали око њеног кревета и осмехивали се. Све је прошло како треба, иако је крвни суд био јако оштећен и проширен. Више није било питање месеци када би пукао, већ недеља, можда и дана.
    Када је по трећи пут изашла из болнице, Дона је била знатно боље. Нашла је снаге да се смеје. Најпре стрели, без које не би открили ни тумор ни анеуризму. Ако је стрела није убила, нешто од тога свакако би. Испоставило се да јој је спасла живот. Тек толико да се увери да се ништа не дешава случајно.