Ко је била Вајолет Гибсон

СМРТ ДИКТАТОРУ!

Дуче се затетурао крвавог лица. Светина је гледала око себе, урлала, мора да се ухвати атентатор...

После Првог светског рата цела Европа била је у покрету, па тако и Италија. Снове о  демократији приграбила је и угушила чврста рука неуспешног писца љубавних романа и неприкосновеног вође италијанског фашизма, Бенита Мусолинија. „Ил Дуче” је обећао да ће пробудити нову славу старог Рима, с њим као новим Цезаром. Посвуда су ницали  споменици и величанствене беле зграде, у тадашњем стилу модернизма. На једном старијем месту, поврх Капитолина, на Микеланђеловом тргу Кампидољо, високо изнад још старијег Римског форума, „добродушни” Дуче мицао се кроз одушевљену руљу која је чекала да га види уживо. Мусолини се нагло окренуо да нагне главу према хору студената који су пуним срцем певали „Ђовинецу”, химну Партије. Милисекунду потом жамор руље утихнуо је због пуцња.
    Дуче се затетурао, крвавог лица. Светина је гледала око себе, викали су, урлали да се ухвати зликовац. Лако је било видети ко је, атентатор је био на рукохват од Мусолинија. Шокирани и бесни, људи су насрнули на руку која је пуцала. Полиција је улетела у гужву и брже-боље шчепала атентатора. Можда је преживео јер се на први поглед баш и није уклапао у оно што човек замисли. Мање обавештени питали би се ко је та женица са црним шалом коју строги полицајци односе с Капитола. Звала се Вајолет Гибсон.

   Многи су покушали да убију Мусолинија, жељни да униште уништитеља и уједно остваре староримски обичај који је Дуче, изгледа, заборавио. Кроз стегнуте усне изговара се  праведничко sic semper tyrannis, „тако увек тиранину”, цитирајући убице Јулија Цезара! Али до стрељања 1945. године нико се није толико приближио Мусолинију као ова женица неуредне сиве косе, стара око 50 година, висока метар и 55 центиметара, мршава и скромно обучена у црну одећу.
   Часна Вајолет Албина родила се 31. августа 1876. године у Даблину, као седмо од осморо деце Едварда и Френсис Гибсон. Скоро десет година касније, Едвард Гибсон, адвокат, политичар, ројалиста и протестант, постао је лорд канцелар Ирске и том приликом добио титулу лорда Ешборна (Вајолет је том приликом од оца добила титулу „часна”).

Покушај

   Деца Гибсонових нису увек била савршеног здравља, а Вајолет је од најранијег детињства била врло болешљива и чешће била код куће или у бањама него међу вршњацима. Честе  болести одразиле су се и на њен темперамент. Била је пргава и тврдоглава, несрећна због свог стања. С мајком је почела да се упушта у нове духовне обреде, чак и такозвану „хришћанску науку”, која је обећавала оздрављење кроз молитву. Поред тога, Вајолет је патила и од некаквих душевних недаћа, али није потпуно јасно каквих и у којој мери. Једина дијагноза коју је добила од психијатара у младости била је „хистерија”, а изгледа да су наводни симптоми за ту неодређену болест били свадљивост и самовоља.
   Вајолет се није дуго задржала у новим верским покретима, али је опстала потреба за вером и, на очево велико разочарање, 1902. године прешла је у римокатолике. Живела је у Лондону међу уметницима, слободним мислиоцима и пацифистима, али пратили су је лоше здравље и лоша срећа. Најтежи ударац наступио је кад јој је умро вереник. Вајолет је наставила да се бави добротворним радом и заговара пацифизам пре и после Првог светског рата, с обе стране Ламанша. А смрт је често била близу ње, и без ратова. 
   Изгубила је неколико браће и сестара, али најтеже јој је пало када је изненада умро њен највољенији брат Виктор, 1922. године. Од туге је доживела нервни слом и морала је да оде на лечење. После две године Вајолет је могла да напусти болницу и отишла је право у Италију. Ово је за њу била савршена земља, где одавно обитава срце њене вере и одакле су у новом веку опет потекла стара начела хуманизма.
    У Риму је живела по манастирима, с пратиљом која се мало разумевала у било шта и никад није постављала много питања. Вајолет је постала жарко посвећена неким језуитским учењима, и понајвише су је опседале мисли о слављењу бога и мучеништву. Нико није приметио да носи дамски пиштољ, и нико није знао каква се то бука чула из њене собе у манастиру. Сестре су морале да провале врата 27. фебруара 1925. године да би је нашле на поду, крај молитвеника, с рупом у грудима. Упуцала се. Само неким чудом метак је промашио срце и друге органе, и Вајолет се брзо опоравила.
    Овај покушај самоубиства није се десио због неке посебне несреће или жеље за крајем живота.
    Вајолет је била убеђена да ће својом жртвом и мучеништвом уништити фашистички покрет у Италији. После боравка у болници, прешла је у манастир Свете Бригите и наставила миран и побожан живот, уз молитве и књиге. Осим цркава и манастира, походила је и монтирана политичка суђења, али највише времена је проводила у Трастевереу, тада сиротињском крају Рима. Нема сумње да је презирала фашизам, али нико не може да потврди да се у Риму дружила с револуционарима и социјалистима. Они су се заиста окупљали у Трастевереу, али ни италијанска полиција није успела да наговори Вајолет да каже с ким је тамо причала, нити о чему.

Пуцањ

   Месец дана пошто је добила вест да јој је умрла мајка, Вајолет је обукла уобичајену црну хаљину. Свој „Modèle 1892” револвер замотала је у шал, у џеп ставила камен скривен у кожну рукавицу и део коверте с адресом седишта Фашистичке партије. Прочитала је у новинама да ће тог поподнева Мусолини бити тамо. Дошла је до закључка да је жртва заиста потребна, можда и њено мучеништво, али не кроз самоубиство: онај ко мора да умре, то је Мусолини лично. Камен је понела за случај да се Дуче налази у аутомобилу – лакше ће га упуцати ако прво разбије стакло.

                                                     Лоша година

С историјске раздаљине, као да је 1926. година била одсудна за даљи живот вође италијанских фашиста. Претходне године, 4. новембра, ухапшен је Тито Цанибони зато што је намеравао да устрели Дучеа с балкона једног хотела. Али већ 7. априла 1926. године Вајолет Гибсон је неприметно пришла великом вођи и замало му окончала живот. Мало касније, 11. септембра, анархиста Ђино Лучети бацио је бомбу на Мусолинијев аутомобил у Риму, али је она експлодирала на тротоару и само повредила неколико пешака. Већ месец дана касније, 11. октобра, Дуче се возио кроз Болоњу када је неко пуцао на њега. Сумња је пала на петнаестогодишњег Антеа Цамбонија. Не зна се сасвим поуздано да ли је он пуцао, а њега свакако нису могли да испитују после атентата: руља га је шчепала и убила. После ове године, Мусолинију више није било лако прићи.

   Вајолет је све време била сасвим разумна. Нема сумње да је патила од некакве душевне болести, али каква год да је та болест била, она никад није падала у безумље. Ситна женица, која је изгледала и старија него што је била, полако је пешачила кроз Рим. После нешто више од сата лаганог хода стигла је до Кампидоља; ту је видела руљу. Питала је неке жене шта се дешава, да није можда краљ ту. Не, на тргу се налазио Дуче, јер се баш мало раније обратио Светском конгресу хирурга. Вајолет је пошла уз степенице, крај статуа Кастора и Полукса, и попела се на трг.
   Било је 10 сати и 58 минута, пријатно пролећно јутро 27. априла 1926. године. Вајолет је стајала мирно, нико је није примећивао. Нико се није зачудио кад је подигла руку у којој је био црни шал. Злотвор је био на тридесетак центиметара од ње. Пуцала је, видела крв али и да је Мусолини жив. Пуцала је опет, али метак се заглавио у цеви. Касније је писала да је први пут у животу осетила прави спокој неколико секунди пошто се руља сручила на њу. Чупали су јој косу, одећу, ударали је песницама, али она је осећала божју љубав и мир. Мусолини је задобио опекотине од барута на лицу, а метак му је само окрзнуо гребен носа. Захтевао је да га лекари брзо превију и потом је наставио да парадира тргом. Још један доказ да је неуништив: руља је свакако тако доживела атентат.
  Полиција је одвела Вајолет у централни затвор, потом у болницу. Испитивања нису водила ничему. Та жена, странкиња, модра и подерана, седи пред њима мирна и сталожена. Зашто је пуцала? За славу Бога. Није била уплашена, није била љутита, није булазнила. Лекари, полицајци, обавештајци и тужиоци испитивали су је четири месеца. На крају су могли само да закључе да је „луда Иркиња”. Добила је дијагнозу хроничне параноје. Одржано је и суђење, али Вајолет није било дозвољено да се појави – била је сувише разумна и то би покварило слику „луде” жене. Трудом Форин офиса и породице Гибсон, Италија је пристала да се затвореница број 14967 врати у Велику Британију. Вајолет је стигла у Лондон где су је са железничке станице одвели право у лекарску ординацију. Пола сата касније, нашла се поново у аутомобилу који ју је одвезао право у Нортхемптон, у душевну болницу Сент Едруз. Мислила је да иде кући, али више никад није изашла одатле.

Крај

    У то време Мусолини је био на добром гласу широм Европе. Конзервативна Британија нарочито је гледала Италију с једним чврсто затвореним оком, јер је и фашиста бољи од социјалиста, зар не...? После атентата добио је писма од свих светских вођа, укључујући британског краља Едварда VIII и вође бораца за слободу Ирске. Пошто је Вајолет стигла у Енглеску, добио је и захвалницу од породице Гибсон, због великодушности коју је „нови Цезар” показао.
    Часна Вајолет Гибсон није добила неку нову дијагнозу, а болница је бринула о њој  таман толико да не буде занемарена. Од преживеле породице нико је није посећивао, нити неко од државних или војних званичника. Чак ни пошто је Британија објавила рат Италији, или пошто је фашизам поражен, или Мусолини погубљен. Лекари су је обилазили по служебној дужности, а некад би неки нови психијатар закључио да су њене тврдње да је покушала да убије Мусолинија део њене болести – нису знали да је то била истина.
    Вајолет је остала у болници скоро тридесет година. Осећала се запостављено, заборављено и усамљено, а поврх свега ју је повредило што јој нису давали да виђа свешетника или иде на мису. Умрла је 2. маја 1956. године. Нико није дошао на њену сахрану.

Број: 3526 2019.
Аутор: У. Рајчевић