Како смо освајали (бели) свет

СЛОМЉЕНИ БАЈОНЕТ МАНДУШИЋА АЛЕКСЕ

Каплар Џејк Алекс решио је да не чека саборце, већ је с бајонетом на пушци улетео у бункер. Мислио је да су бомбе претходно већ завршиле посао. Убрзо је схватио да баш и није било тако.

Вече 7. августа 1918. године било је неуобичајено мирно на делу Западног фронта на Соми, у Француској. Код града Амијена немачки осматрачи нису могли да пријаве било какве веће покрете савезничких армија. Једино што је било неуобичајено у поређењу са било којим другим даном били су чести прелети енглеских бомбардера „хендли пејџ 400”. За дивно чудо, нису испуштали бомбе на немачке ровове. Направили би неколико кругова и нестали на хоризонту. И тако целог дана. Вече је било потпуно мирно, нигде чак ни спорадичног пушкарања. А онда се у саму зору 8. августа отворио пакао.
   Почело је стравично. Преко девет стотина савезничких топова одједном је почело да бљује огањ и челик и темељно преорава немачке линије. У ваздух су летеле траншеје, саобраћајнице, редови бодљикаве жице. Онда је дошло до затишја. Краткотрајог, испоставиће се.
    Одјекнуле су пиштаљке, знак да се пешадија пентра из ровова и креће у напад. Немци су врло брзо и болно увидели шта је значило оно затишје дан раније.
    Савезнички план, кован месецима раније, управо је почео да се остварује.

Пет минута изненађења

   У првом таласу напало је седам савезничких дивизија: британска 18. и 58., аустралијска 2. и 3. и канадске 1, 2. и 3. Подршку Британцима пружали су делови америчке 33. дивизије. Четрдесет и пет минута касније у напад је кренула и француска 1. армија. Сва та сила слегла се у позадину фронта неколико дана раније, потпуно неопажено. У маскирању се ишло толико далеко да су они савезнички бомбардери летели над немачким линијама како би заглушили клопарање више од седамдесет надолазећих тенкова. Наиме, мотори су им прилично слично звучали. Сада су се и те гвоздене грдосије ваљале и газиле немачке ровове, са све пешадинцима у њима.
   Немци су били толико изненађени да су паљбу почели да узвраћају тек пет минута пошто је напад почео. И то спорадично. До пола осам ујутру били су одбачени готово четири километра у дубину. А Савезници нису показивали било какву намеру да одустану. Артиљеријска припрема прекинула је већину линија комуникације, па су немачка командна места потпуно одсечена од јединица.Колико је било изненађење, речито говори податак да је један немачки штаб заробљен у току доручка. Уместо кувара с топлим оброком појавили су се Британци с бајонетима. Нису имали појма шта их је снашло, откуд непријатељски војници толико далеко иза онога што је свега неколико сати раније била сигурно утврђена линија фронта.
   Нешто теже је ишло нападачима северно од реке Соме. Британски 3. корпус кренуо је у почетку напада по плану. Самлели су немачке ровове, потом наставили. Нешто касније, код места Шипилија наишли су на тридесет метара висок голи гребен. Како су му се прве јединице примакле, то је с врха одјекнула митраљеска паљба. Док су схватили шта се дешава и успели да се повуку, неколико стотина британских војника остало је да лежи надомак гребена.
   Официри су догледима испитивали врх гребена. Одозго је непрестано допирала митраљеска паљба, да би јој се убрзо придружила и артиљеријска. Испоставило се да су Немци добрано утврдили врх гребена, начичкали га митраљезима и артиљеријским положајима. Сада су митраљези косили све који би се одважили да приђу гребену. Топови су отварали ватру на положаје јужно од Соме.

Кобни гребен

   Брзо су стигла појачања. Аустралијанци су се нашли у близини. Покушали су да заузму гребен на јуриш и пропали. Ватра с гребена заковала их је за почетне положаје, да нос не промоле. По подне је полако одмицало, никаквог напретка за Савезнике није било. Тај неосвојиви гребен претио је да доведе у питање успех целе офанзиве, макар на том делу бојишта. А одатле до распада целокупног плана није било далеко.
   Убрзо су стигли и делови 33. пешадијске дивизије америчке војске. А баш у тој дивизији служио је и тридесетједногодишњи каплар Џејк Алекс. Заправо, право име му је било Алекса Мандушић, а рођен је у Призрену. Отиснуо се преко океана, радио којешта, као и добар део наших исељеника, да би се по уласку Американаца у рат обрео у војсци. Потом и на европском фронту. Борбени пут дивизије одвео га је све до села Шипили.
   Американци су кренули у напад око пола шест по подне. Они с гребена нису имали намеру да дозволе да се ико примакне. Митраљези су сејали смрт, војници су прескакали тела мртвих другова и настављали. Није их одбијала ни артиљеријска ватра. Немци су ватром покушали да направе штит, али пре него што су наместили нишанске справе, већ је заузет део оближње шуме који је био кључ освајања гребена. Вече је донело привремено затишје. И једни и други су „лизали ране”. Немци су као помахнитали покушавали да дозову појачање, али су све везе прекинуте. Прибегли су чак и гласницима, али се ови нису враћали. Американци су се спремали за још један напад, чим се раздани. А тек да они на гребену не могу да се одморе, повремено би испалили плотун или два. И тако до јутра.
   У пола шест ујутру поново су одјекнуле пиштаљке. На препад је заузет остатак шуме, заробљено преко седам стотина Немаца. Гребен је био потпуно окружен. Амерички војници чекали су знак да крену у нови напад и прегазе оно што је остало на врху. Па шта год то било. Међу онима који су извиривали из заклона и гледали ка гребену био је и каплар Џејк Алекс.

Уздах пред јуриш

   Био је међу првима који су се нашли на брисаном простору испред гребена. Митраљези су немилосрдно косили, као да онима горе није мањкало муниције. И као да им је стало да је потроше што више и што пре.
   Каплар Алекс је гледао како људи који јуре испред њега падају у пола корака. Официру који је испредњачио свега пола метра зрно је разнело главу. Свеједно, каплар није застао ни на тренутак. Што брже трчи, мања је вероватноћа да га нешто погоди. Макар се надао да је тако. Саборци су се рушили око њега, али је он и даље трчао, као у магновењу.
   Убрзо су се остаци његовог вода окупили у подножју гребена. Или макар оно што је остало од вода. Свега неколико војника, без официра. Ови су углавном изгинули у покушају да се пробију до гребена. Тек понеки је остао на попришту, тешко рањен. Војници каплара Алекса гледали су како им другови урлају рањени, на брисаном простору. Нису могли да им помогну. Враћање по неког значило је готово сигурну смрт. А имали су и гребен који је ваљало освојити. По сваку цену.
   Договор је пао у три речи. Џејк Алекс је преузео команду, као најстарији по чину. Стао је на чело својих војника, дубоко удахнуо, репетирао пушку и потрчао. Саборцима је остало само да га следе.
   За дивно чудо, митраљези су у почетку мировали. Вод Американаца није наишао на отпор неколико стотина метара. У тренутку, каплар је помислио да су се Немци повукли. Већ у следећем, схватио је да греши. Меци су звиждали око главе. Тешио се оним да ти које чује нису опасни. Већ су пролетели. Онај који неће успети да чује је његов. А за сада га нема. Ти који су зујали обарали су његове саборце. Каплар се трудио да га крици рањених и умирућих не поколебају. Није смео да застане, ама ни на тренутак.
   Тако у трку, натрчао је на немачки бункер. Јасно је видео бљесак митраљеза из отвора. Скренуо је, како би избегао линију паљбе. Одједном, нашао се тик уз бункер, наслоњен уз бетон. Цело упориште му је деловало као мала тврђава. Сетио се да у торбици има три ручне бомбе. Неколико секунди касније, све три су улетеле у отвор бункера. Одјекнуле су експлозије.
   Каплар Џејк Алекс решио је да не чека саборце, већ да с бајонетом на цеви пушке утрчи у бункер. Све уз жељу и наду да су бомбе завршиле посао. Или макар највећи део. Убрзо ће да схвати да баш и није било тако.

Сам међу непријатељима

   Чим је улетео у бункер, испречио му се један немачки војник. Алекс је пуцао, Немац се срушио. Одједном, из неке попречне просторије изашао је још један непријатељски војник. Каплар Алекс је повукао обарач. Чуо је оно најстрашније, пушка је шкљоцнула на празно. Није било времена ни да помисли да је поново пуни. Истурио је бајонет и стуштио се на Немца. Овај је пао, прободен. На несрећу, бајонет се преломио. Џејк Алекс није одустао. Наставио је да претражује бункер.
   Брзо је нашао тројицу мртвих Немаца. Оне бомбе ипак су нешто обавиле. Али није очекивао двојицу врло живих и врло вољних да му дођу главе. Излетели су из неке рупе и напали га. Без муниције, без бајонета, Алекс је употребио једино што је имао. Кундаком пушке је оборио једног, па другог. У убилачком бесу није ни приметио да недалеко одатле стоји још једна група Немаца. Само што ови, заплашени призором, нису смели да приђу. С рукама подигнутим у ваздух у знак предаје непрестано су понављали:
   – Камерад!
   Утом су нагрнули и Алексови саборци. Затекли су га како празном пушком са сломљеним бајонетом прети повеликој групи Немаца. А ови бели од страха. Однекуд споља допирали су звуци борбе. Пуцњава је била све ређа и све тиша. Гребен је убрзо освојен.
   Тек када су заробљеници спроведени у позадину, каплар Џејк Алекс изашао је из бункера. Потпуно исцрпљен и прекривен крвљу, срушио се. Болничари су га нашли нешто касније. Изгледао је тако да су били потпуно убеђени да је мртав. Или макар тешко рањен. Док су тражили ране, каплар се тргао. Болничари су устукнули. Испоставило се да није ни окрзнут. А тек када је силазио са гребена, опипао је футролу на опасачу. Унутра је био напуњен пиштољ. У жару борбе није се сетио да може да га употреби.
   Освајање гребена код Шипилија био је један од пресудних догађаја за савезничку победу у бици код Амијена. Глас о подвигу каплара Џејка Алекса убрзо је стигао до његових претпостављених. Одликован је Медаљом части, највишим и најугледнијим америчким одликовањем.

* * *

   Џејк Алекс се после демобилизације вратио кући. Постоји прича да је нешто после рата отишао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, како би у САД одвео породицу. Током Велике економске кризе остао је без посла, па су се по новинама појављивали текстови како један носилац Медаље части малтене гладује. Умро је 28. августа 1959. године у Чикагу, а почива на манастирском гробљу у Либертивилу.