Живот пише драме

ШЕСТ САТИ У ЛЕДЕНОМ АТЛАНТИКУ

Петар Марковић, електричар из Бара, има 67 година. И сад уздрхти кад се сети догађаја од пре равно 22 године.

Тог петка, 16. јануара 1998. године, у 4.15 часова ујутро, грчки брод „Флер” потонуо је у северном Атлантику, у близини острва Сeн Пјер које припада Француској. Брод је пловио из Ротердама према Монтреалу и буквално се распао на два дела. Од 25 чланова посаде преживела су четворица, међу којима и Петар или, како га Барани, зову Перо. Био је то његов први и последњи укрцај на брод.
   „Исловили смо из Ротердама 30. децембра. Све време пратили су нас високи таласи који су повремено подизали брод и на неколико метара и спуштали га, уз страховит тресак, сличан земљотресу. ’Флер’ се савијао као трска. Од тих пропадања нисмо могли да спавамо јер смо и по два метра искакали из кревета – сећа се данас Перо.

Када је исказао бојазан да би се брод могао преполовити услед сталних удара ветра и пропадања, будући да је празан и стар 26 година, искусни поморци су се само насмејали.
   Перо је имао обичај да зарађени новац (због њега се и отиснуо на овај пут – у барској „Електродистрибуцији” примао је шест пута мању плату), сакрива у кабини на више места. Онда му је управитељ строја, Данило Капа, такође Баранин, искусни поморски вук, казао да су многи поморци страдали губећи драгоцено време око новца и разбацаних ствари.
   Иако прилично узнемирен због невремена, није веровао да ће се десити бродолом, али је, за сваки случај, спаковао новац и неке личне ствари у торбицу која се везује око појаса, припремио дебелу постављену јакну, одећу, обућу и две вунене капе, наравно, и појас за спасавање. Показало се да му је то спасло живот.
   У петак, 16. јануара, пробудио га је, учинило му се, до тада најјачи удар. Погледао је на сат, било је 4 часа и 15 минута. Пошто је после пропадања брода између као брдо великих таласа увек било невоља са мотором, одлучио је да оде до „макине” и помогне Драгану Калуђеровићу из Котора, другом официру строја, дежураном од 4 до 8 часова. Када је дошао до Калуђеровића, овај му је само викнуо: „Тонемо!”. Хитро се вратио у своју кабину и обукао одећу коју је раније припремио.

Тако опремљен међу последњима је изашао на палубу и придружио се својим земљацима, Калуђеровићу и Капи.
   „У једном тренутку сам се одушевио, верујући да нам стиже помоћ: тик поред нас пловио је брод. Показало се, међутим, да је то био други, прамчани део нашег преполовљеног брода који је сада мирно плутао.”
   Палуба је била залеђена. Брод се све више кривио, тешко је било одржавати равнотежу. „Флер” се већ накривио за више од 45 степени. Петар је изгубио равнотежу и пао у море. Нагутао се воде и почео да се дави, али су га јакна и појас за спасавање избацили на површину. Пола минута касније, крмени део брода потонуо је, уз страховиту буку.

Перо је на десетак метара удаљености угледао преврнути пластични чамац за спасавање. Допливао је и успузао се на чамац на којем су већ били четворица Филипинаца и један Румун.
Температура воде била је један степен, а ваздуха минус десет.
   „Стравичан призор и сада ми је пред очима” – прича Перо. „Тела мојих другова плутају по површини. Углавном су сви страдали од ледене воде јер нису били одговарајуће обучени. Таласи су нас сваки час шибали, били смо скроз мокри. Запетљао сам ноге у ужад која су била на чамцу. Али, када је један талас однео мене и Румуна, мислио сам да је крај. Размишљао сам да се пустим и прекратим муке. Одустао сам јер сам се ужасавао од помисли да ми тело никада неће бити пронађено. Скупио сам последње атоме снаге и опет се попео на чамац. Руке и доњи део тела, пошто сам био у фармеркама и патикама, од хладноће нисам осећао. Румун се извесно време држао за чамац, али је убрзо опустио беживотне руке и таласи су га однели. И он је, као и један од четворице Флипинаца који је страдао, био само у џемперу. Филипинац је једноставно почео да клизи са чамца и верујем да је већ био мртав кад је пао у море.”
   Агонија се наставила. Перо је имао ужасне болове у куковима. Већ је шест сати био у леденој води Атлантика. Овога пута је мислио да му нема помоћи, упркос челичној вољи. Глава му је клонула и почео је да губи свест. Разбудио га је крик Филипинца. Изнад њих је летао спасилачки хеликоптер. Почео је да грли и љуби Филипинце.
 

„ФЛЕР” ПРОМЕНИО КАПЕТАНА ПРЕ БРОДОЛОМА

   Двадесетак дана пре бродолома, крајем децембра 1997. године, „Флер” је у ротердамској луци променио капетана. Нови капетан такође је био Грк.
  „Моје је мишљење да је први капетан био знатно опрезнији, да је познавао душу брода и да се бродолом не би догодио да је он био на командном мосту. Не верујем да је нови капетан за недељу дана до танчина упознао брод, иако је, такође, био искусан поморац. Али, то је само моје мишљење” – каже Марковић, напомињући да је „Флер”, нешто раније, без тешкоћа прешао Атлантик у супротном смеру, кад је био под утоваром.
   „Путовали смо са Јамајке у Ротердам. Било је велико невреме, буквално смо ’ронили’ петнаест дана, али смо били крцати и лако прешли Атлантски океан” – наглашава Петар.

   За свега неколико минута сву четворицу преживелих бродоломника, двојица младих канадских спасилаца, а Перо им је запамтио и имена, Тони Исак и Пол Џекмен, пребацили су их на хеликоптер, где им је указана прва помоћ. Одмах су им скинули одећу и увили их у неке фолије које су му, казали су то Петру касније, спасле ноге од ампутације.
   У болници на Сен Пјеру, француском острву, у близини кaнадске обале, био је окружен изузетном пажњом особља и мештана.
   „Да имам још два живота, не бих могао да се одужим секретарици болнице Терези Артур и свим дивним људима са Сен Пјера који су жељели да ми помогну у тим тешким тренуцима” – истиче Перо.

Међу двадесет једним утопљеником из Грчке, Румуније и са Филипина, нажалост, била су и два поморца из Црне Горе, Драган Калуђеровић, други официр строја, из Шкаљара код Котора, који је имао 48 година, и Данило Капа, управитељ строја, из Бара, 58 година. Калуђеровић се на грчки брод укрцао 22. децембра, мање од месец пре бродолома, а Капа крајем септембра у Енглеској. Капа је имао 30 година пловног стажа, а због његових изузетних способности Грци су тражили да га поново упосле. Он је, наиме, одрадио осмомесечни уговор 1997. године за овог превозника, на овом истом броду. Прихватио је и овај позив Грка, чврсто обећавши породици да ће му то бити последње путовање морима и океанима...
   „И сад, двадест двије године од ове поморске трагедије, повремено сањам дивне људе Данила и Драгана и, наравно, будим се у паници мислећи да се давим у Атлантику” – закључује своју причу Петар Перо Марковић, којег Барани уважавају као врсног електричара и човека од ријечи.