За читање и уживање - Едгар Алан По

СФИНГА

Прихватио сам рођаков позив да за време ужасне владавине колере у Њујорку проведем две недеље у повучености његовог летњиковца на обали Хадсона.
Све уобичајене летње забаве овде су нам биле на располагању. C веслањем, пецањем, скитњом по шумама, цртањем, купањем, музиком и књигама, требало је да време проведемо довољно пријатно, али са страхом, који нам је сваког јутра из насељеног града доносио извиђач, то никако није ишло. Ниједан дан није прошао а да нам не донесе вести о болести неког пријатеља. Тада смо, док је злокобност расла, научили да сваког дана очекујемо губитак неког од познаника.
   На крају смо дрхтали на наилазак сваког гласника. Чинило нам се да и сам ваздух с југа мирише на смрт. Више нисам могао ни о чему другом да говорим, мислим или сањам.
   Мој домаћин је био мање узбудљиве природе и, мада му је душу обузела потиштеност, трудио се да спречи моју сопствену.

Његов филозофски богат ум ниједном није био заражен нестварностима. За суштину ужаса је био довољно жив, али његове сенке уопште није схватао. Неколико књига које сам пронашао у његовој библиотеци у великој су мери осујетиле његове напоре да ме извуче из ненормалне суморности у коју сам упао.
  Карактер ових дела је био такав да су само убрзала клијање било ког семена наследног сујеверја које је прикривено лежало у мојим грудима. Те књиге сам читао без његовог знања, тако да често није имао објашњења за снажне слике које су ми се појављивале у машти. Моја омиљена тема је била народно веровање у кобне предзнаке – веровање коме сам у том периоду живота био озбиљно наклоњен. Водили смо о томе дуге и надахнуте расправе – он је сматрао потпуно неоснованим веровање у такве ствари – ја сам тврдио да народно осећање које настаје потпуно спонтано, хоћу рећи, без очигледних трагова сугестија, има у себи непогрешиве елементе истине и има исто толико права на поштовање колико и интуиција својствена генију појединца.
   Чињеница је да ми се убрзо по доласку у летњиковац догодио потпуно необјашњив случај који је носио толико злослутности да сам имао потпуно оправдање што сам га прихватио као кобни предзнак. Тај ме је догађај ужаснуо и у исто време толико збунио и зачарао да је протекло много дана пре него што сам се одлучио да га саопштим пријатељу.

При завршетку једног веома топлог дана седео сам с књигом у руци поред отвореног прозора и надгледао дугачак видик речних обала, с погледом на удаљено брдо и његову најближу падину, која је била одвојена од оближње шуме оним што се назива клизиште. Мисли су ми дуго летеле између књиге испред мене и туробности и изолације суседног града. Подигавши поглед са странице, на голом лицу брда угледао сам неку ствар – неко чудовиште гнусног облика, које се врло брзо кретало путем од врха ка подножју, неставши на крају у густишу шуме. Посумњао сам у сопствено здравље кад се ова креатура појавила у мом видокругу – или барем у сведочанство сопствених очију; и прошло је доста времена пре него што сам успео да се убедим да нити сам луд, нити сањам. Али, плашим се, док описујем чудовиште (које сам јасно видео и смирено премерио за време његовог кретања), да ће бити теже у све ово убедити не само моје читаоце него чак и себе.
   Упоређујући величину овог створења с пречником огромних стабала близу којих је прошло – с неколико џинова из шуме који су избегли бес клизишта – закључио сам да је много веће од било ког бојног брода који постоји. Кажем бојни брод, јер је облик чудовишта наметнуо тај оквир – труп једног од тих бродова може створити врло приближну замисао општих контура. Уста животиње налазила су се на неких осамнаест или двадесет метара дугачкој и тако дебелој сурли колико је тело обичног слона.

Едгар Алан По (1809–1849) био је амерички књижевник из епохе романтизма. Сматра се оснивачем детективског жанра, а по његовим причама страве и ужаса снимљени су бројни филмови („Маска црвене смрти”, „Бунар и клатно”, „Пад куће Ашер”, „Издајничко срце”, „Убиства у Улици Морг”...). Светску славу за живота донела му је песма „Гавран” (1845), која се и даље сматра ненадмашеном у поезији читавог енглеског говорног подручја.

   На самом корену ове сурле налазила се неизмерна маса црне руњаве косе – чак и више него што би се могло добити од крзна двадесет бизона. Излазећи из овог руна вертикално и пружајући се бочно, налазиле су се две блештаве кљове, не много различите од оних код дивљег вепра, али бескрајно већих димензија. Са сваке стране и паралелно са сурлом пружао се џиновски труп, дугачак десет или дванаест метара, као да је створен од чистог кристала и у облику савршене призме. Он је на најдивнији начин одбијао зраке залазећег Сунца. Сурла је обликовала клин с врхом према земљи. С ње су се ширила два пара крила – свако крило је било дугачко скоро деведесет метара – један пар се налазио изнад другог и оба су била густо прекривена металним крљуштима. Свака љуска те крљушти очигледно је имала три метра у пречнику. Приметио сам да су доњи и горњи ред крила повезани јаким ланцем.
   Али главна особеност овог ужасног бића била је појава Главе Смрти, која је прекривала скоро целу површину његових груди и која је била тако прецизно оцртана и блештала белином преко црне основе тела као да ју је пажљиво насликао неки уметник. Док сам с ужасом и страхопоштовањем гледао ову застрашујућу животињу, а нарочито појаву на њеним грудима, приметио сам с осећањем наступајућег зла – за које сам знао да га никакав напор разума неће угушити – огромне чељусти на сурли, које су се изненада рашириле и из којих је изашао звук тако гласан и тако несрећан да је по мојим нервима затитрао као звоњава.
   Како је монструм нестао у подножју брда, тако сам одмах онесвешћен пао на под.
   Пошто сам се освестио, прво што сам намеравао било је, наравно, да обавестим пријатеља о ономе што сам видео и чуо – али једва могу да објасним осећање одвратности које ме је у томе спречило.

Коначно, једне вечери, три или четири дана после тог догађаја, седели смо заједно у соби у којој сам видео утвару – заузео сам исто место поред прозора, док се он опружио на оближњој софи. Подсећање на место и време присилило ме је да му опишем тај феномен. Саслушао ме је до краја – у почетку се од срца смејао, а потом је постао претерано озбиљан, као да је моје лудило ствар ван сваке сумње. У том тренутку поново јасно угледах чудовиште, на које му с криком потпуног ужаса усмерих пажњу. Посматрао је – али као да ништа није видео, мада сам му детаљно означио правац којим се то биће спуштало низ огољену литицу брда.
   Поново сам био наизменично узбуђен, јер сам визију сматрао или као знак своје смрти или, што је још горе, као наилазећи напад маније. Страсно сам се бацио у фотељу и загњурио лице у руке. Кад сам отворио очи, утваре више није било.
   Мој домаћин је, међутим, делимично повратио хладнокрвност и почео да ме врло ужурбано испитује о мојој поновној халуцинацији чудовишта. Кад сам га у овом погледу потпуно задовољио, дубоко је уздахнуо, као да се ослободио неподношљивог терета, и наставио да прича с окрутном смиреношћу о различитим видовима спекулативне филозофије, што је до тада била тема наше расправе. Сећам се да је посебно истицао тврдњу да првенствени извор грешке у свим људским истраживањима лежи у склоности да потцењујемо или прецењујемо важност неке ствари.
   – На пример, да бисмо правилно проценили – рекао је – утицај који ширење демократије треба да изврши на човечанство, не бисмо смели да пропустимо удаљеност епохе у којој би такво ширење могло да се постигне. Ипак, можеш ли ми навести неког писца о владавини који је икад мислио да је ова тема вредна расправе?
Овде је за тренутак застао, отишао до библиотеке и донео једну обичну свеску. Замоливши ме, затим, да променимо места да би боље видео фино издање књиге, сео је на моју наслоњачу поред прозора и, отворивши књигу, продужио свој говор потпуно истим тоном:
   – Због твоје велике тачности у описивању чудовишта можда никад не бих имао довољно снаге да ти докажем шта је то. Дозволи ми, због тога, да ти прочитам школски опис рода Sphirinx, фамилије Crepuscularia, реда Lepidoptera, класе Insecta – или инсеката: „Четири мембранозна крила прекривена малим обојеним плочицама металног изгледа; уста формирају увијену сурлицу створену од продужетка чељусти с чије се стране налазе рудиментни остаци доње вилице; слабија крила држе се за јача крутом длаком; пипак у облику издужене палице, призматичан; абдомен означен. Смртоглава Сфинга изазива ужас међу простим народом меланхоличним плачем који испушта с времена на време и ознаком смрти коју носи испод танке љуштуре оклопа”.
   Овде је затворио књигу и нагнуо се напред, заузевши потпуно исти положај који сам имао док сам посматрао „чудовиште”.
   – Ах, ево га – одмах је рекао – поново се спушта с литице брда и морам признати да врло невероватно изгледа. Али оно ни у ком случају није тако огромно и тако удаљено као што си ти замишљао; јер процењујем (док се мигољи низ ову паучину што ју је неки паук обавио око прозорског окна) да је дугачко око центиметар и по на најдужем делу и да је око центиметар и по удаљено од зенице мог ока!