Живот пише драме

РОГОМ У ЛЕЂА

Шкотски зоолог Даглас Хамилтон већ је изгубио сваку наду да ће наћи белу афричку грдосију кад се једна од њих изненада појавила и појурила га

На изласку из прашуме којом се завршавала пространа равница великог Националног парка „Мањара” у Танзанији, Даглас Хамилтон успорио је корак. Опазио је трагове носорога и почео да их проучава. Очигледно, били су свежи. Спуштао се сумрак, а он је из искуства знао да је то време кад ова чудновата животиња, која само тежином заостаје за слоном док је од њега далеко опаснија, креће пут оближњег језера. Већ је имао прилике да види како се она, пошто се напије воде, ваља у блату, укопава и облепљује њиме само да се спасе од страшних напасника – инсеката. Водич који је ишао напред, већ се изгубио из вида и Хамилтон је пожурио за њим. До најближег села, где су оставили „ленд ровер” и опрему, имали су више од пола сата хода.
   Кроз проређене жбунове прашумског растиња већ је назирао мочварни равничарски пашњак „Мањаре” кад је однекуд, са своје леве стране, чуо шум. Животиње су овде добро храњене и питоме, помислио је и окренуо се у том правцу – према њему је јурио огроман бели носорог! Хамилтон је претрнуо и поскочио. Трчећи између жбунова, покушао је да заметне траг. Али, грдосија га је следила, као да га је, иако ситних очију и слабог вида, још из даљине угледала.

Носорози нису нарочито паметни, али су им слух и њух оштри и готово непогрешиви. Хамилтон никад тога није био толико свестан као овог пута. Трчао је иако је добро знао да неће побећи. Готово метар дугачак рог напасника гурнуо га је у леђа и срушио на земљу. Он се у паници некако подигао и успео да направи још корак-два. Тада је осетио како га рог поново дотиче и цепа му одећу. Крикнуо је и пао.
   Неколико дана раније, почетком децембра 1966. године, овај познати шкотски зоолог, који се бавио проучавањем слонова и носорога, стигао је у Тангу, у Танзанији, одакле се преко висоравни Масаји упутио према Националном парку „Мањара”. Пошто је упознао живот и навике азијског носорога – индијског који је највећи у Азији, јаванског и суматранског – желео је да види и афричке, посебно великог белог.

У овом делу Африке људи су их још масовно ловили због коже и меса, а понајвише због рогова. Од коже носорога домороци су правили штитове, посуђе и алат, од лоја лековите масти, а од сржи њихових костију некакав, тобоже, чудотворни лек. Његовој крви придавали су тајанствену моћ, као што се на Истоку веровало да у чашама и врчевима од рога носорога може да се открије да ли је, на пример, вино отровно – наводно, у њима се отровно пиће укисели.
   И у „Мањари” носорози су, за разлику од слонова, живели усамљено или у мањим групама и, као по правилу, нису водили много рачуна једни о другима. Ипак, Хамилтон је слушао да и међу њима постоје парови који цео живот проведу заједно (носорог може да живи и 50 година). Велики непријатељи су им инсекти, али у борби с њима имају необичног савезника: птицу – црвенокљуног говедара.
   Она је често у њиховој близини, а понекад им се спушта на тело и чисти их од комараца, обада и других напасника. Као какав стражар, чим у близини угледа ловца, ова птица се узнемири. Носорози тада постају опрезни, удаљују се или брекћу, спремни за напад.

Хамилтон их је пажљиво посматрао, распитивао се код мештана, бележио, али виђао је само црне афричке носороге, високе око метар и шездесет центиметара, а дугачке око три и по метра. Оног великог белог, који може да буде висок и по два метра, дугачак око четири и по а тежак више од две тоне, морао је да потражи дубље у прашуми. Једног дана се са својим водичем упутио тамо.
   Наилазили су на крда слонова и друге животиње, на црне носороге који су их заобилазили или спавали у хладовини непрекидно стрижући ушима, а од белог – ни трага.
   Тек на повратку, излазећи из прашуме, Хамилтон је угледао једног. Био је то најстрашнији сусрет у његовом животу.
   Кад је чуо крик, водич је потрчао натраг. Затекао је Хамилтона како непомично лежи, лица заривеног у траву и влажно тле. Леђа су му била изранављена. Када је покушао да га окрене, Хамилтон је, тешко дишући, јаукнуо. Није био у стању да се усправи. Лежао је тако још неко време, прикупљајући снагу да устане. Једва је успео да се помери. Тада су се договорили да водич, иако невешт возач, оде по „ленд ровер” а њега остави на неком дрвету да чека. Другог излаза није било.

Полако се смркавало. Изнемогао од бола, Хамилтон се једва држао а чекање се отегло унедоглед. Најзад, у даљини се чуло брујање мотора. Полако се спустио на земљу и поново ослушнуо. Ништа се више није чуло. Знао је да се догодило оно чега се и плашио: „ленд ровер” се заглибио негде у мочварном тлу а водич неће умети сам да га извуче. Морао је некако да стигне до њега.
   Пузао је напрежући сву снагу, стењао и јаукао од бола. Водичу је објаснио шта треба да учини и – онесвестио се.
   Тринаест часова касније Даглас Хамилтон стигао је до болнице где му је указана помоћ. Повреде нису биле тако тешке, па је ускоро могао да настави истраживања. Поред осталог, сазнао је да га је оног дана напала женка белог носорога, вероватно сасвим случајно: једноставно га је склонила с пута желећи да своје младунче несметано проведе до језера.

Број: 3646 2021.
Аутор: З.П.
Илустратор: Илустровао Дарко Гркинић