Живот пише драме

РОЂЕН У АВИОНУ

Дечак је био сасвим модар, с пупчаном врпцом чврсто обмотаном око сићушног врата. Није ни заплакао јер није могао да дише. Ближио се граници трајног можданог оштећења.

Ујутро 23. новембра 1994. године авион на лету из Њујорка за Орландо само што је узлетео, кад се тридесетпетогодишња Тереза де Бара из 28. реда пресамитила од оштрог бола у стомаку.
   „Шта ти је, драга?”, брижно је упитао њен муж Сенди, док ју је њихова трогодишња ћерка Аманда уплашено гледала.
 „Као да ми неко ножем кида утробу!”, простењала је Тереза.
  Сенди је устао и похитао до главне стјуардесе Мег Сомервил.
   „Мојој жени треба помоћ!”, рекао је усплахирено. Стјуардеса је пришла њиховом реду и на седишту угледала витку жену у широкој хаљини. Превијала се од болова.
   „Да не чекате бебу?”, учтиво је питала стјуардеса мада се по женином изгледу то није дало наслутити.
  Тереза је потврдно климнула главом и кроз стиснуте зубе рекла:
   „Шест месеци. Прерано је и не личи на порођајне болове”.
   „Чини ми се да се она ипак порађа”, помислила је Мег и поновила у себи правила у случају хитног порођаја наведена у приручнику.
   Већина осталих путника није имала појма шта се у авиону догађа.
    „Требаће нам сва ова седишта”, рекла је стјуардеса изводећи Сендија, Аманду и још два путника из 28. реда. Затим је, подигавши наслоне за руке, помогла Терези да се испружи преко пет седишта.
   „У авиону нема опреме ни за обичан, а камоли за превремени порођај”, бринула се Мег, али је савршено мирним гласом преко разгласа рекла:
   „Ако у авиону има лекара, молим да дође до 28. реда.”

Четрдесетшестогодишњег доктора Стивена Реклина, интернисту из Њујорка којег су жена и ћерка натерале да с њима пође у Дизниленд, из дремежа је тргао стјуардесин позив. Журно дошавши до 28. реда, представио се и упитао о чему се ради. Мег га је ухватила за руку и прошаптала:
   „Чини ми се да ова госпођа има порођајне болове.”
   Неколико редова иза породице Де Бара седели су Џен и Џим Миџли, високошколовани медицински техничари запослени на дечјем одељењу једне болнице у Масачусетсу. Џен се, чим је чула разглас, стјуардеси понудила помоћ.
   „Хвала вам, лекар се већ јавио”, одговорила је Мег. Њих двоје су ипак будно мотрили на 28. ред.
   Кад се авион попео на висину од 10.500 метара, главни пилот капетан Џери Мекферен укључио је аутоматског пилота и прихватио се доручка. Мег га је утом известила да једна путница има болове у стомаку.
   „Учини све да јој помогнеш и обавештавај ме. Вероватно је покварила стомак”, одговорио је.
   Сместивши се поред Терезе, доктор Реклин ју је питао да ли је досад имала сметње у трудноћи.
   „Јуче су ме хватали грчеви. Мој гинеколог ми је рекао да то није ништа и да смем да путујем. Подсетио ме је да сам сличне симптоме, без последица, имала док сам чекала прво дете. Рекао је да су то лажни трудови.”

Доктор Реклин је прегледао Терезу и закључио исто што и њен гинеколог – у питању су лажни трудови. Тек што је доктор изустио да ће све бити у реду, испод Терезиног седишта направила се локва крви.
   Схвативши да жена има побачај, обратио се стјуардеси:
   „Ситуација је више него озбиљна. Кажите, молим вас, капетану да је случај хитан. Мораће што пре да слети да бисмо госпођу сместили у болницу.”
   Обавештен о свему, капетан Мекферен је окренуо авион с јужног на северозападни курс према међународном аеродрому Далису код Вашингтона, знајући да тамо болничка служба ради 24 сата. Копилот је јавио да се ослободе писте за слетање и да их чекају кола хитне помоћи. Лет до Далиса трајао би у нормалним околностима око пола сата. Капетан је нагазио на 960 км/ч, брзину на самој граници коју произвођачи предвиђају за тај тип авиона.
   „Донесите чаршаве, ћебад и чисте пешкире. Морамо да зауставимо крварење”, наредио је Реклин стјуардесама, које су покупиле ћебад и из мале кабине донеле гомилу чистих ланених столњака.

Затражио је пар чистих хируршких рукавица. Мег му је дала кутију с прибором за прву помоћ. Доктор је навукао рукавице и, чим је почео да прегледа Терезу, уплашено се тргао.
   „Она се порађа! Напипао сам врх бебине главе! Напни се, дубоко удахни!”, викнуо је Терези.
   Мајушна беба лако је клизнула напоље. Био је дечак с пупчаном врпцом чврсто обмотаном око сићушног врата. Није се ни праћакнуо ни заплакао. Груди му се нису померале. Доктор му је благо скинуо пупчану врпцу с вратића, подигао га за ноге с главом надоле и пљеснуо по задњици.
   „Диши! Диши!”, викао је.
    Џен Миџли поново је забринуто понудила своју и мужевљеву помоћ, која је сад била више него добродошла:
    „Не чујем да дете плаче! Ми имамо искуства с превременим порођајима и оживљавањем беба”.
    Док се авион спуштао, доктор Реклин је покушавао да оживи новорођенче и губио наду да ће успети.
   „Не верујем да ће се извући”, шапнуо је Џиму Миџлију, који је погледао модро недоношче. Узевши у обзир његов изглед и пулс, дао му је само један од десет могућих поена.

Беба је већ два или три минута била без кисеоника и приближавала се граници трајног оштећења мозга и смрти.
   „Има ли у авиону гинеколошког прибора?”, питао је Џим у нади да ће наћи лоптасти шприц којим ће из бебиног носа исисати слуз и ослободити дисајне путеве.
    „Такав прибор не држимо”, одговорила је помоћна стујардеса.

„Сламчицу! Брзо, сламчицу за сок!”, повикала је Џен.
   Неко од путника је прискочио и тутнуо јој у руке пластичну сламчицу којом је из новорођенчетових ноздрва извукла слуз. Оно се тад први пут огласило нејаким цвиљењем, али је било јасно да је малишану неопходна хитна болничка нега.

    Док је Џен покушавала да оживи бебу вештачким дисањем, а Реклин јој благо и ритмично притискао сићушни грудни кош да би убрзао рад срца, капетан Мекферен спустио је авион на писту у Далису тачно 15 минута од часа кад га је окренуо према овом аеродрому. Авион је рулао пистом кад се Џен сетила да новорођенчету треба пресећи пупчану врпцу.
   „Хитно ми треба јак конац”, саопштила је стјуардеси.
   Знајући да у авиону тога нема, стјуардеса је четвороношке кренула по поду авиона да тражи најчистије пертле. Угледала је пар сјајних, нових, кожних ципела и обратила се згранутом путнику:
    „Господине, потребна ми је једна ваша пертла.”

Том пертлом чврсто је везана пупчана врпца, коју је затим доктор пресекао оштрим маказама. Беба је тихо заплакала.
    „Дише! Жив је! Није више модар!”, узвикнула је Џен.
   Мег Сомервил је пришла разгласу и обавестила путнике да се у авиону управо родио дечак. Сви су се одушевили. Сенди де Бара узео је своју ћерку Аманду у крило.
   „Сад знам одакле долазе бебе”, рекла је девојчица, „не доносе их роде него авиони!”
    Чим се велики млазни авион зауставио, у кабину су улетели болничари с носилима. И беба и мајка брзо су се нашле у колима хитне помоћи која су с укљученим сиренама јурила ка оближњем болничком центру.
    Авион на лету број 265 за Орландо узлетео је с аеродрома Далис сат касније и с четири путника мање – породицом Де Бара. Док се, после два сата лета, приближавао Орланду, капетану Мекферену јавили су да су беба и мајка добро. Стјуардесе су поделиле шампањац којим је наздрављено новорођеном малишану.

Дечачић тежак 1985 грама, рођен у авиону, провео је у болничком инкубатору десет дана због тешкоћа с дисајним оргаонима. Узроци прераног лорођаја Терезе де Бара никад нису утврђени. Превремено рођење није оставило последице на малишана, који је добио име Метју Далис за успомену на место где је дошао на свет.

Број: 3620 2021.
Аутор: Б. Д.