Фантастика - Анджеј Сапковски

РАСКРШЋЕ ГАВРАНОВА

Упркос најискренијој жељи – али из оправданих разлога – Гералт никако није могао да се усредсреди на поглаварово брбљање. Сву његову пажњу одвлачила је велика пуњена врана на поглаваровом столу. Стајала је на зеленом глиненом постољу и шкиљила у вешца стакленим оком; обе њене ноге биле су уроњене у ту глину. Иако је изгледала као да је жива, врана ни на који начин није могла да буде жива, ту нема сумње. Како му је онда, ишчуђавао се Гералт, већ неколико пута намигнула својим стакленим оком? Да није то магија? Не би рекао, јер његов вештерски медаљон није ниједном ни задрхтао ни завибрирао. Да није халуцинација? Привид? Изазван тиме што је неколико пута млатнут у главу?

– Поновићу питање – поновио је питање поглавар Булава. – Поновићу, иако немам обичај да се понављам.

Поглавар Булава је више пута уверавао Гералта да нема обичај да се понавља. Мада се сваки час понављао. Очигледно је то волео, иако није имао обичај.

– Поновићу своје питање: о чему је заправо реч? Шта ти је тај дезертер скривио да га тако брутално искасапиш? Неки нерашчишћени рачуни? Јер некако, знаш, нисам баш сасвим уверен да су прави разлог тај сељак и девојачка част његове ћерке. Да си, ето, похрлио да је спасеш. Као неки усрани лутајући витез.

Врана зашкиљи. Гералт мрдну рукама свезаним страга у настојању да потакне крвоток. Канап му се болно усецао у зглобове. Иза леђа је чуо тешко дисање сеоског бизгова. Бизгов је стајао тик иза њега, а Гералт је био сигуран да само чека разлог да му поново звизне једну иза ушију.

Сеоски поглавар Булава уздахну, расточи се у столици, раскопча стомак и плишани кафтан. Гералт је буљио у предњу страну кафтана и погађао шта је поглавар јео данас, јуче и прекјуче. И закључио да је барем једно од тих јела било у сосу од парадајза.

– Мислио сам – рече напокон сеоски поглавар – да никад нећу морати да видим никог од вас вештаца. Годинама нико није видео ниједног вешца. Причало се да је после сто деведесет четврте године једва иједан од вас преживео тамо, у брдима. После се пронела вест да је и та шака јада помрла од глади или пошасти. Кад ево ти га један, и то баш у мом селу. И прво што уради, почини убиство. Ем је ухваћен на делу, ем се дрзнуо да се позива на неке посране указе.

– На основу наведеног указа из хиљаду сто педесете године – искркља Гералт прочистивши грло – који је издао Дагрид, краљ Кедвена и пограничних мархија, примо: вешцима се дозвољава слободно обављање делатности на територији краљевства и мархија и они се изузимају из јурисдикције локалне власти...

– Као прво примо – оштро га прекиде Булава – ускоро ће пола века како се Дагрид у прах претворио, а с њим и његови самодржачки укази. Као друго примо, ниједан краљ ми неће ништа изузети, јер краљ је у Ард Карајгу, далеко одавде, а овде управља локална власт. Што ће рећи – ја. А као треће примо, ти, брајко мој, ниси ухапшен због обављања делатности, него због убиства. Твој вештерски посао је да хваташ вукодлаке и убијаш леснике, а не да кољеш људе. За то те ниједан краљ није овластио.

– Иступио сам у одбрану...

– Дариле!

Бизгов послушно распали Гералта песницом, овај пут у потиљак.

– Твоје понављање је – поглавар погледа у дрвени строп – иритантно. Знаш ли до чега може да доведе изиритираност? Чак и овако смиреног човека као што сам ја?

Врана зашкиљи стакленим оком. Гералт је ћутао.

– Ти – рече напокон Булава – ниси вештац. Ти си роба с грешком. Треба те поправити. Треба те послати натраг у ту вашу планинску јазбину, о којој народ толико распреда. Не знам како то код вас иде. Могуће да се такав шкарт попут тебе раставља на ситне делове, па се користи за производњу нових, бољих вештаца. Зар се не ради код вас тако, а? Од разних људских делова склапају се вешци, ушивају, лепе или шта већ. Свашта се прича. Него, да не бих трошио речи... Ја ћу тебе, неуспели вешче, експедовати натраг у брда, иза Гвенлеха. За недељу дана.

Гералт је ћутао.

– Не питаш чак ни зашто баш за недељу дана? – Булава искези жуте зубе. – Волиш да се позиваш на указе и законе. Е па, и ја се држим

закона. А закон каже да је у овој општини дођошима забрањено да носе оружје. А ти си ушао овамо са оружјем.

Гералт хтеде да каже како није ушао, него је увучен. Али није стигао.

– Казна ти је двадесет удараца бичем – изрече Булава. – Казну ће спровести овде присутни Дарил, а он има тешку руку. Требаће ти барем недељу дана да станеш на ноге. Де, мичи ми га. Води га на трг, привежи за стуб...

– Ало, ало – заустави стражаре човек у сивом плашту, добрано умазаном при дну, који је ушао у избу. – Шта је с тобом, Булава, те се тако лако лаћаш стуба и маља? Хоћеш да ми осакатиш вешца? Одмах да ти кажем, нема од тог посла ништа. Он мени треба жив и здрав на градилишту.

– А шта се ти мени мешаш у егзекуције, Блауфале? – подбочи се поглавар. – Није ти доста што те трпим и што ми стално одводиш људе из села да кулуче. Али у јурисдикцију ми се вала нећеш мешати, моја јурисдикција није твоја ствар. Злочин мора да се казни...

– Јак ми злочин – прекиде га Блауфал. – Нема ту никаквог преступа, ради се о самоодбрани и спасавању људи. Само се ти мршти, само се мршти, али ја сам довео сведока. Де приђи, домаћине. Хајде де, немој да те је страх. Говори како је било.

Гералт препозна сељанина. Истог оног ког је претходног дана спасао од пљачке, а који је, уместо да му захвали, утекао у шуму. Оца девојке, које се сећао разодевене до самог рубља.

– Кунем се... – промуца сељак прстом показујући на Гералта. – Кунем се свим живим да ми је онај јуноша притеко у помоћ од разбојника... Имовину ми спасо... Ћери мојој част сачуво... Невину је из разбојничких руку ишчупо...

– А онај дезертер је – убаци се Блауфал – насрнуо на њега секиром, јуноша се само бранио. Самоодбрана! Потврди, газда, да је тако било.

– Тако је било... Јес’ вала! Поглаваре, ништа овај јуноша није скривио! – Сељанин је био блед и неприродно гласан. – Поглаваре! Пустите га, кад ве молим. Ево... узмите ово... На име... хмм... Можда сте имали неки трошак или губитак... Рад сам да надокнадим...

Понизно се клањајући, сељак уручи старешини врећицу. Булава је брже-боље убаци у џеп врећастих панталона, тако вешто да врећица и не звецну.

– Самоодбрана! – дрекну. – Распорио је човека мачем. Невин јуноша... Ала би’ га ја...

Изашли су на трг. Стражари гурнуше Гералта, коме су руке и даље биле везане отпозади.

– А ти, Блауфале – упита поглавар – што си се толико запалио па ми чак и сведока овамо довлачиш? Зар ти је тај вештац толико неопходан?

– Шта, као не знаш? Ми градимо пут, Велики пут од Ард Карајга који ће кроз шуме водити до самог Хенгфорса. И то не макар какав, не неки тамо земљани, него прави пут, сув и раван, подупрт деблима и грањем да кола и запреге могу да пролазе. То је велика ствар, Велики пут, биће то прави трговачки пут између наше земље и, овај, Севера. Па и сам краљ је наредио да пожуримо. А тамо чудовишта колико хоћеш, у шуми и мочвари, сваки час ми неки радник настрада, бештија га ил’ убије, ил’ отме...

– А откад се ти то секираш за раднике? Увек си говорио да је радник неважан, ако нема једног, доћи ће други...

– Заболе ме за раднике, већина њих су ионако кулучари. Али дешава се да ми чудовиште убије бригадира, што ми озбиљно поремети рад, сав посао ми пропадне. Ма нема шта ту да се прича. Рекох ти, вештац ми је потребан, прекорачићу рок, од премије сам се ионако опростио, само ми још фали да ми пошаљу контролу. А контрола...

– Увек нешто нађе – Булава саосећајно климну главом. – Те материјал продат испод тезге, те надуван трошковник, те...

– Немој да скрећеш с теме – намршти се Блауфал. – Сместа да си пустио вешца, без отезања, одмах га водим право на градилиште... О бокте... Шта се дешава?

– Војници из карауле. – Поглавар покри очи дланом. – Војска господина Карлтона.

На трг је, дижући прашину и плашећи кокошке, ујахало двадесетак коњаника. Сви наоружани. У шареним, дречавим прњама, као какви чергари. Само су двојица на челу била отменија. Командант, бркајлија у јакни од јелење коже, с позлаћеним еполетама и шеширом с везицом нојевих пера. И дугокоси вилењак с траком преко чела у зеленој извидничкој униформи.

– Господин капетан Рејш Карлтон – поздрави га Булава, идући му у сусрет. – Поштовање, поштовање. Чему да захвалим ову част?

Господин капетан Рејш Карлтон пови се мало у седлу и сочно пљуну. Потом даде знак извиднику. Вилењак дојаха до стуба с попречном гредом и вешто пребаци преко ње конопац са омчом на врху.

– Охо – Булава се подбочи и погледа да ли бизгови стоје иза њега. – Изгледа да је господин капетан дошао у моје село на вешање. Ехе, видим чак и ко ће се данас завијорити. Видим, видим, она двојица у оковима... Ха, господин капетан је, дакле, уловио дезертере из своје карауле! Оне што су ми по шумама нападали сељаке и девојке?

– Ове – рече капетан Рејш Карлтон уврћући брк – немам благу намеру да вешам. Обојица ће лепо кроз шпалир, и то оном стазом од грања. Да им буде за наук. Јашта. Ионако имам премало људи да бих их бесио за макар шта. И да би ми их нека вуцибатина некажњено убијала.

Капетан се исправи у седлу, подиже глас обраћајући се не само поглавару већ и сеоским бизговима, Блауфалу, његовим дупе-увлакачима и светини која се већ окупила.

– Што бих кажњавао своје војнике? За шта, што су се самовољно удаљили? Што су хтели да оптрте неку женскињу? Ми смо овде у караули на крају света, као у изгнанству, као по казни. Не можеш да окусиш ни пиво, ни женску... Шта је чудно што се момци ту и тамо искраду, дохвате неку...

– А за који мој се женске смуцају по шумама? – повисио је глас. – А овај овде присутни домаћин, шта, морао је с том својом госпојицом баш онуда да прође, није могао да је остави код куће? Шта се чуди онда што су момци хтели мало да се... Не подржавам то! Не подржавам, али разумем! Господине Аелваре? Је л’ готово више?

– Готово, капетане.

– Доведи ми, де, Булава, тог вешца. Убио ми је војника, не гину му вешала. За пример другима. И немојте да га скидате, поглаваре, нек виси ту да га сви виде и да поразмисле.

Блауфал иступи, салутира као да је хтео да проговори, али се уздржа. Бизгови ухватише Гералта, али некако неодлучно. И с разлогом, како се испоставило.

Одједном је све необично утихнуло. И као да је завладала нека језа.

На трг, иза амбара, лагано искорачи вранац, црн као катран. А на њему коњаник. Белокос, у црном кожном кафтану са сребрним нитнама на раменима. Изнад његовог десног рамена штрчали су балчаци двају мачева.

Лагано, чак грациозно, врани коњ прође поред сељака и поглавара. И заустави се пред коњицом капетана Карлтона.

На тренутак је поново завладала тишина. Утом вранац махну главом. Зазвечаше алке на ђему.

– Господин поглавар Булава ће одмах ослободити младог вешца. Вратиће му коња, оружје и опрему – разлегао се у тишини глас белокосог јахача. – Одмах.

– Да – кашљуцнуо је старешина. – Да, господине Холте. Овог часа...

– Господине капетане Карлтоне, част ми је – јахач благо погну главу.

– Господине вешче Престоне Холте – Рејш Карлтон додирну обод шешира. – Част ми је.

– Господине капетане – јахач повиси глас – будите љубазни и уклоните одавде овог вилењака, његов конопац и све своје војнике. Ваше услуге нису више потребне. Данашњи линч се отказује.

– Тако дакле? – капетан се исправи у седлу и стави руку на балчак. – Толико сте сигурни у себе, господине вешче?

– Да, јесам. Збогом. Господине поглавару, момак је слободан? Да ли је добио натраг своје ствари?

– О ђубре једно! – дрекну један Карлтонов јахач, исука мач и ободе коња. – Ма ја ћу тебе...

Није стигао да заврши. Јахач ког су поглавар и капетан назвали Престоном Холтом диже руку и начини одсечан покрет. Ваздух се усковитла и зазвижда, сељаци зачепише уши. Карлтонов јахач викну, излете из седла као из праћке и свом тежином, попут кладе, сручи се испред коња својих другова. Њихови коњи се ускомешаше, зањишташе, затрупкаше, стадоше вртети главом, један се пропе. Коњ срушеног јахача појури између брвнара фркћући и мрдајући задњицом.

Завладао је мук.

– Има ли још добровољаца? – Престон Холт је подигао руку у рукавици. – Хоће ли неко да иступи? Да буде јунак? Неће? Тако сам и мислио. Збогом, господо војници. Млади вештац је већ у седлу?

– Јесте – одговори Гералт.

– Онда кренимо. Следи ме.
 

Одломак из књиге
„Вештац: Раскршће гавранова”
у издању „Чаробне књиге”