Живот пише драме

ПУЦАЊ НЕВИДЉИВОГ СТРЕЛЦА

Лежао је на леђима, док му је крв шикљала из уста и ушију. Мора да га је неко устрелио. Зашто би иначе лежао непокретан усред шуме?

Још од првог тренутка како се доселио у савезну државу Колорадо, САД, а то је било 2012. године, Минко Николов заљубио се у снегом прекривене врхове Стеновитих планина. Готово сваки викенд проводио је у тамошњем националном парку. Наилазио је на гранитне стене којима тешко да је било равних. Сан сваког пењача. А ако се није пентрао, пешачио је по пустопољинама националног парка. Тек понегде би срео неког излетника. То је било оно што је највише волео. Самоћа усред природе.
   Тако је замислио и да му почне викенд у августу 2019. године. Тако је за суботу, десети дан у месецу, спаковао све што је потребно за краће пешачење и пењање. Знао је и куда ће. Један од кањона близу пута пружао је све што му је било потребно. Стене и тишину. У ранац је ставио кабаницу, дуксерицу, мало хране, лампу и воду. Ујутру је погледао временску прогнозу. Свега двадесет одсто могућности за кишу. Пред њим је био савршен дан.
   Око пола два по подне довезао се до паркинга у националном парку. До тада су се црни облаци већ надвили над почетком стазе. Седео је у аутомобилу, да сачека да прође пљусак. Док је слушао добовање по крову, мислио је како је макар нешто научио за те године проведене у Колораду. Олује никада не трају дуго. Петнаестак минута касније небо се разведрило. Дограбио је ранац и ступио на стазу.

Како је пешачио, облаци су готово нестали. Сат касније био је на пола пута до кањона. Срео је двојицу ренџера. Застао је и мало су проћаскали. Један га је упозорио на нову олују. Видели су облаке на радару. Процена је да су удаљени око сат времена. Упозорили су га да би било најбоље да се врати. Ако га олуја затекне у планини, уме да буде незгодно.
   Минко је размишљао шта му је чинити. Осмотрио је околину. Било је дрвећа са широким крошњама. А по његовом седмогодишњем искуству у Стеновитим планинама, то је било сасвим довољно. Не би му био први пут да дочека олују на стази. Једноставно би се склонио испод неког дрвета или завукао под широку стену, сачекао да се олуја истутњи и наставио даље.
   Када је стигао до језера Хаијаха, крошње су се проредиле. Могао је да види врх Халет испред себе. Невоља је била што је видео и облаке. Били су црни. И опасно близу. Они ренџери су ипак били у праву, требало је да одустане и да се врати. Можда још није касно?
    Одлучио је да се врати. Ако буде имао среће, стићи ће пре олује. А тог дана је и рођендан његове мајке, не би било добро да закасни. То је сасвим лако могло да се деси ако сакривен испод неке стене буде чекао да непогода прође.
   Спуштао се десетак минута када је осетио прве капи. Није желео да га то омете, па је наставио. Неколико минута касније капи су биле све веће. Киша све јача. Застао је и скинуо ранац да извуче кабаницу. Већ се чула и блиска грмљавина. Подигао је руке, кабаница се навлачила преко главе. Онда је нешто пукло. Све се зацрнело.
   Када је дошао себи, није знао колико је лежао у несвести. Заправо, није знао шта се уопште догодило. Подигао је главу. Крв му је цурила на лице. Зашто лежи у трави и блату? Откуд он ту? Тада је осетио бол. Као да га је нешто непрестано палило. Никада до тада није осетио толику јачину бола. Није схватао да је уопште могуће да нешто толико боли. Био је убеђен да му је нога откинута, а рука поломљена. Или да је макар погођен метком. У планини је, у шуми, не би било први пут да неки ловац од излетника помисли да је крупна дивљач. Само, у националном парку такве ствари не би смеле да се дешавају. Шта је онда у питању?

Покушао је да се помери, али није успевао. Ни центиметар. Као да су му мишићи слепљени. Заправо, заварени. Свако растезање коже проузроковали би му невероватан бол. Раздирао га је, готово се онесвестио. Када је поново подигао главу, запазио је да му је нога на месту. Деловала је нетакнуто. Само, пушила се, а све је заударало на спаљено месо.
   Тада је чуо гласове. Неко је урлао:
   – Не мрдај се!
   Схватио је да се ради о двоје излетника. А оно што су онда изговорили готово да му је зауставило срце:
   – Ударио те је гром! Не мрдај се!
   Значи, то је у питању. Макар је знао шта се догодило.
   Излетници су позвали помоћ. Док су чекали да стигну спасиоци, запиткивали су га шта год им је пало на памет, колико да га одрже при свести. Минко је полако почео да се сећа свега. Које је доба године. Куда је кренуо. Који је месец. Напослетку, чак и сопственог имена.

Замолио их је да га окрену и поставе у удобнији положај. Ови су одбили. Нису хтели нити смели да га додирну. Плашили су се да је нешто струје остало у њему. Минко их је преклињао, али се нису одважили да приђу близу.
   Бол је био све гори. Какав год то клише био, али живот му се одмотавао као филмска трака пред очима. Мислио је на своју породицу. Да ли ће бити тужни? Сигурно хоће. А да то мајци приреди баш на рођендан и тако јој потпуно поквари славље, стварно нема смисла. Ако помоћ не стигне на време, готов је. За дивно чудо, убрзо се некако помирио са судбином. Желео је да живи. Ако то није могуће, нека се све оконча. Само да се више не мучи.
   Четрдесет и пет минута касније стигао је први ренџер. Пратила су га она двојица, које је срео на стази. Минко је на њиховим забринутим лицима могао да прочита да му стање није сјајно. Али, када су и они почели да га запиткују, и то уобичајене ствари, као што су име, презиме, датум рођења, почео је да се опушта. Свега се сећао, на свако питање је одговорио. И то тачно. Макар ће да га спусте са планине. Ренџери су му исекли одећу и ставили га на носила. Пажљиво су га померали, како не би додатно повредили спржено ткиво.
   Испоставило се да је гром ударио у алуминијумски рам ранца. Ушао је у тело кроз лево раме и изашао кроз леви палац на нози. Промашио је срце за неколико центиметара, а успут спржио тридесетак процената тела. Крв је куљала из повреда на лицу, пробијене бубне опне, као и вилице, коју је сломио када је ударио у тло.

Хеликоптером је пребачен у болницу. Лекари су открили да је највећи део делтоидног мишића на рамену заправо црно, мртво ткиво. Баш ту је гром ушао у тело. Били су принуђени да уклоне готово педесет одсто мишића. То је била тек прва од шест операција. У болници је провео двадесет и пет дана. Неколико месеци касније поново се пентрао по стенама. Али је увек једним оком осматрао облаке.