За читање и уживање – Марк Твен

ПРОДАТО ЂАВОЛУ

Баш у то време одлучио сам да продам душу ђаволу. Стил беше отишао доле, баш као и Свети Павле. Ситуација је, заправо, била иста са свим пожељним улагањима, па, ако већ нисам и сам нестао негде, био је прави тренутак да повисим улог и обогатим се. Без даљег размишљања обратио сам се агенту, господину Бленку, и саопштио му детаље о тренутном стању иметка. Разговор с ђаволом сместа је уговорен за проценат од 2,5 одсто, који ћу му платити ако склопимо посао.
   Седео сам у мраку, чекао и размишљао. Владала је гробна тишина. Затим се зачуо громки глас удаљеног сата који је одзвањао поноћ. Устао сам да примим госта, спреман за грмљавину и сумпорни задах, који прате његов долазак, али није било буке и непријатног мириса. Кроз затворена врата бешумно је ушао модерни ђаво, као на позорницу. Висок, витак, складан, одевен у хеланке и кратке панталоне, преко рамена му је висио кратак огртач, носио је мач за појасом и усамљено повијено перо на монденској капи, а на продуховљеном лицу указао му се познати мефистовски осмех.
   Али, он није био као усијани угаљ, није био црвен! Напротив, тињао је меко као разгорела бакља. Био је статуа бледе светлости, премазан танким слојем зелене, а из њега је исијавала светлост какву видимо на узбурканим таласима тропских мора кад је месец високо на ведром небу.

Направио је уобичајени сценски поздрав положивши леву руку на дршку мача, а десном скинуо капу и складно је провукао кроз ваздух. Затим смо сели. Ах, био је бљештава прилика, магловито привиђење, знатно унапређен променом у боји. Мора да је видео дивљење на мом озареном лицу, али није обратио пажњу, јер се још одавно навикао на одушевљење хришћана с којима тргује. Пола сата које смо провели испијајући врућу ракију и ћаскајући о времену помогло ми је да се ослободим стида и толико ме опустило да сам се усудио малчице да задовољим знатижељу. Опазио сам како се доста разликује од уобичајених приказа и пожелео сам да дознам од чега је направљен. Једноставно је одговорио:
   „Од радијума!”
   „То све објашњава!”, узвикнуо сам. „То је најлепши сјај који сам икад видео. Оштри и бездушни сјај електрицитета не може да се мери с тим. Претпостављам да је ваше величанство тешко око...”
   „Висок сам 185. Да сам од крви и меса, имао бих 97 килограма, али је радијум, као и други метали, веома тежак. Имам око 408 килограма.”
   Зурио сам похлепно у њега, говорећи у себи:
  „Какво богатство! Прави рудник! 400 килограма за, рецимо, три и по милиона долара по килограму, то би било...”
   Затим ми се јавила издајничка мисао! Од срца се насмејао и рекао:
   „Јасно ми је шта мислиш; то је заиста оригинално! Киднапујеш ђавола, поделиш на деонице, убациш га на тржиште и подигнеш вредност на десет милијарди – три пута више од полазне вредности – и преузмеш контролу над светом!”
   Моје црвенило обојило је чак и месечину у румену измаглицу, каква прекрива куле и капије у сутон и испуњава пролазника радошћу. Сажалио се на мене. Променио је свој иронични тон и наставио да говори смирено и озбиљно, што ми је пријало и, под његовим милостивим утицајем, моје ране су зацелиле. Захвалио сам му за љубазност.
   „Једна блага реч заслужује другу, упутићу Вам похвалу. Знате ли да већ вековима тргујем с вашом јадном врстом, а Ви сте прва особа која се показала довољно паметном да увиди огромну тржишну вредност моје појаве.”

У себи сам задовољно прео трудећи се да изгледам што скромније.
   „Да, Ви сте први”, наставио је. „Кроз читав средњи век куповао сам хришћанске душе по добрим ценама, заузврат градећи мостове и катедрале преко ноћи и остајао сам без свог хришћанина готово увек кад сам сарађивао са свештеником, али то сам надокнађивао с наивним поштењачинама, признајем. Ипак, нико од тих људи није погодио где се крије велика зарада. Ви сте први.”
   Напунио сам му чашу и додао још један кавур. Сад је већ имао искуства. Замишљено је осмотрио цигару.
    „Колико их плаћате?”, упитао је.
   „Два цента, али изађу јефтиније ако узмете више.”
   Наставио је да разгледа мрмљајући себи у браду.
   „Црна – грубе површине – грбава, неравна, смежурана, храпава, с крцкавим увојцима – личи на спаљену кожу, баш као ципеле проклетника који недељом ујутру седе у паровима испред врата.”
   Уздахнуо је при помисли на свој дом и накратко утихнуо. Затим је проговорио благим гласом:
  „Реците ми нешто о овом пројектилу.”
  „То је изум великог италијанског државника”, рекао сам. „Кавур. Једног дана је запалио цигару, затим ју је оставио са стране, наставио да пише и заборавио. Стајала је у барици мастила и натопила се. Кад је најзад приметио шта се догодило, положио је на штедњак и осушио. Запалио је цигару и схватио да нема исти укус као пре. И тако.”
   „Је ли рекао какав је укус имала раније?”
   „Чини ми се да није. Али је позвао државног хемичара и наложио му да открије извор новог укуса. Хемичар га је известио да је извор новог укуса сулфат-гвожђе са сирћетом – смеша од које се прави мастило. Кавур му је рекао да почне да производи нову врсту. Ето, од тада ова цигара пролази кроз фабрику мастила, с последицом да се и мастило и цигара претварају у нешто ново и чудновато. То је историја, господине, а не плод нечије маште.”
   Поново је подигао цигару и додирнуо је кажипрстом слободне руке, од чега се цигара претворила у пламен и дим, али се предомислио и зауставио паљбу љубазно додавши:
    „Уз Вашу дозволу, сачуваћу је за Волтера.”

Био сам поласкан и узбуђен што сам, макар и на тако безначајан начин, доведен у везу с тим великаном. Он ће чути моје име, па сам пожурио да донесем паковање од педесет комада да их раздели осталим познатим и непрежаљеним пријатељима – Гетеу, Хомеру, Сократу, Конфучију – али ђаво је рекао да нема ништа против њих. Поново је почео да се присећа старих времена:
   „Нису знали ништа о радијуму, а и да су знали, за њих не би имао никакву вредност. Током двадесет милиона година био је безвредан за вашу расу, док није наступило доба парне машине, а то је било само неколико сати пре него што сте се Ви родили. Тај деветнаести био је запањујућ век. Али је бедан у поређењу с двадесетим зато што је енергија раније била веома скупа, а ништа не може да се креће без ње. Угаљ, знате, морате да имате. Нема паре ни електрицитета без њега, то је такво траћење, јер га сагорите и онда га више нема! Али радијум – то је друга ствар! С мојих 400 килограма могли бисте да осветљавате цео свет и грејете га и покрећете све бродове и машине и железнице још сто милиона година, а да не употребите ни два килограма.”
   „Брзо, моја душа припада Вама, драги прече. Узмите је, основаћемо предузеће!”
   Упитао ме је тад за године – а то је 68 – и љубазно одбио предлог, вероватно не желећи да искористи самог себе. Затим је наставио да говори о радијуму и његовој природној топлоти којом може да отопи сопствену тежину у леду, и то 24 пута за 24 часа и да настави то да ради а да не изгуби ни зрнце сопствене тежине. И како би килограм радијума, кад би се нашао изложен у овој просторији, подигао све у ваздух, као муња из пакла, а ја бих сагорео до костију за само неколико секунди. Онда сам га прекинуо:
   „Али Ви сте овде, Ваше величанство – 400 килограма – а температура је топла и пријатна. Не разумем.”
   „Па”, одврати уздржано, „у питању је тајна, али могу и да Вам је откријем, пошто ће несносни и радознали хемичари кад-тад доћи до ње. Можда сте прочитали шта мадам Кири каже о радијуму. Она копа по његовим чудесним тајнама, разоткрива их једну по једну и увећава његову посебност. Каже да делови радијума спонтано светле, не треба им угаљ да произведу светло. Стаклени суд с радијумом сам се од себе пуни електрицитетом. Радијум има својство да спонтано и непрестано ослобађа топлоту – видите, не треба нам угаљ ни да бисмо покренули машине. Она разлаже пехбленду у потрази за радиоактивним супстанцама, пронашла је и обележила три такве супстанце. Прву, која се везује за бизмут, назвала је полонијум; другу, која се везује за баријум, назвала је радијум; а трећа је актинијум. Слушајте пажљиво. Рекла је да је проблем одвојити полонијум од бизмута. То је тежак задатак који покушавају да испуне годинама. То је њихов метод, ти ваши, ти научници – њушкај, њушкај, њушкај – копај, копај, копај – тражи, тражи, тражи. Волео бих да ухватим читав товар њих да их носим кући; уштедео бих. Никад не одустају. Стрпљење, нада, вера, истрајност – то су одлике њихове врсте. Открићем радијума ова дама отворила је нов свет и досегла Колумба и њему сличне. Задала је себи задатак да одвоји полонијум од бизмута. Кад успе у томе, постићи ће – шта? Шта Ви мислите?”
   „Реците ми, Ваше величанство.”
   „То је потпуно нов, огроман свет. Објаснићу Вам, јер не можете да појмите његову величину, а она сама је ни не слути. Полонијум, ослобођен од бизмута, једина је сила која може да заузда рушилачку моћ радијума, припитоми је и натера на послушност, тако да обавља користан посао за вашу расу. Погледајте моју кожу. Како Вам се чини?”
   „Нежна је, свиленкаста, прозирна, танка као премаз од желатина – прелепа је!”
   „Сачињена је од полонијума. Остатак мене је радијум. Кад бих изашао из своје коже, свет би нестао у огњу и диму, а остаци угашеног месеца сипили би кроз свемир као пепељасте пахуљице.”
   Нисам ништа одговорио, само сам се тресао.
   „Схватате ме”, наставио је. „Ја горим, патим изнутра, мој бол је немерљив и вечан, али моја кожа штити тебе и планету. Топлота је моћ, енергија, али користи човеку само кад може њоме да управља и прилагоди је својим потребама. Не можете то да урадите с радијумом. Неће вам бити од користи све док вам полонијум не стави бич у руке. Из тела могу да пустим тачно онолико енергије радијума колико желим. Својевољно могу да покренем ручни сат или да уништим свет. Видели сте како сам упалио ону безбожну цигару својим прстом?”

Број: 3621 2021.
Аутор: С енглеског превела Мила Божовић
Илустратор: Илустровао Дарко Гркинић