За читање и уживање - О’Хенри

ПОСЛЕДЊИ ЛИСТ

У малом округу западно од Трга Вашингтон улице су сасвим полуделе изделивши се на засебне крајеве које њихови становници називају ћошковима. Ти „ћошкови” су под чудним угловима и кривинама. Једна улица саму себе пресеца неколико пута. Једном је неки уметник открио бескрајне могућности на овим улицама. Како би било да, пресецајући ове путељке, одједном сам себе сретне на повратку?
   Су и Џонси имају атеље на врху старинске зграде од црвених цигала. Њих две су се први пут среле у „Делмонику”, ресторану у Осмој улици. Кад су схватиле да деле љубав према уметности, салати од цвекле и пуфнастим рукавима, изнајмиле су заједнички атеље.
   Било је то у мају. Хладни, непознати непријатељ, којег лекари називају пнеумонија, у новембру се шуњао по крају додирујући ту и тамо понеког својим леденим прстима. За Господина Пнеумонију није се могло рећи да има особине отменог, старинског џентлмена. Оборио је Џонси, која је лежала непомично у гвозденом кревету и кроз прозор гледала у суседну кућу од цигле.
   Једног јутра, лекар који је обилазио пацијенте извео је Су у ходник и, дигнувши обрве, саопштио јој:
   – Џонсине шансе су један према десет. И то само ако она сама пожели да живи. Та жеља је понекад јачи лек од свих лекова у медицини. Али ваша другарица не жели да јој буде боље. Шта је наумила?
   – Она? Одлучила је да једног дана наслика напуљски залив – рекла је Су.
   – Да слика? Забога! Има ли она на уму нешто због чега би било вредно живети? Неког мушкарца, на пример?
   – Мушкарца? Зар је мушкарац... Не, нема, докторе.
   – Урадићу све што је у мојој моћи – рекао је лекар. Међутим, чим мој пацијент почне да пребројава кочије у погребној поворци, ја лековима које прописујем одмах смањујем исцелитељске моћи за педесет одсто. Ако је натерате да се заинтересује за, рецимо, моду ове зиме, шансе да оздрави повећавају се на један према пет.

По лекаревом одласку, Су је отишла у атеље и исплакала се. Онда је, носећи таблу за цртање у рукама и звиждућући, ушла у собу у којој је лежала Џонси лица окренутог ка прозору. Мислећи да спава, Су није морала да се претвара да је весела.
   Распоредивши оловке и остали прибор за цртање, Су је почела да ради илустрацију за неку причу у часопису. Млади уметници пут ка уметности морају да прокрче илустрацијама за приче младих писаца који тим причама у часописима могу да одшкрину врата књижевности. Док је правила скицу елегантних јахаћих панталона и лик каубоја из Ајдаха, Су је чула слабашан звук. Брзо је пришла кревету.
   Џонсине очи биле широм отворене. Гледала је кроз прозор и бројала уназад. Дванаест, једанаест, десет, девет... Бројеве је изговорила један за другим, све док није стигла до седам. Су је погледала кроз прозор. Шта ли то Џонси пребројава? Осим старе куће од цигала, ништа се није видело. Да, и бршљан који је прионуо уза зид. Хладан јесењи ветар откинуо је готово све листове с бршљана и видело се само чворновато стабло.
   – Шест – рекла је Џонси готово шапатом. – Све брже отпадају. Пре три дана било их је готово сто и намучила сам да их све пребројим. Сада је много лакше... Ево, одлете још један. Остало је још само пет.
   – Чега пет, Џонси? Реци ми.
   – Листова. На бршљану. Када отпадне и последњи, време је да и ја одем. То ми је јасно већ последња три дана. Зар ти лекар није рекао?
   – Мили Боже, никада досад још нисам чула такву глупост – побунила се Су. – Какве везе има бршљан с твојим оздрављењем? Уосталом, доктор ми је јутрос рекао да ће ти ускоро бити боље. Само да се тачно сетим његових речи... Да, шансе су ти десет према један. Тако је рекао. Покушај сад да поједеш мало супе, а ја се враћам цртању.
   – Ево, оде још један – Џонсин поглед и даље је био прикован за прозор. – Не желим супу. Сада су остала још четири листа. Пре него што се смркне, хоћу да видим и последњи како отпада. А онда ћу и ја отићи.
    – Драга Џонси – Су се нагнула над кревет – обећај да ћеш затворити очи и да нећеш гледати кроз прозор све док не завршим илустрацију. Морам сутра да је предам.
   – Зар не можеш да црташ у атељеу? – Џонси је питала леденим гласом.
   – Више волим да седим овде, уз твој кревет – била је упорна Су. – Уосталом, хоћу да будем сигурна да не гледаш то глупо лишће.
   – Реци ми чим завршиш – рекла је Џонси тихо, склопивши очи. Бледог, готово белог лица, подсећала је на положену статуу. – Желим да видим и последњи лист како отпада. Уморна сам од чекања. Уморна од размишљања. Хоћу да се опустим и да одлетим, као један од тих јадних, уморних листова.
   – Покушај да заспиш. Морам само начас да скокнем до Бермана. Брзо се враћам – рекла је Су.

Берман је сликар који је живео на спрату испод. Неуспешан шездесетогодишњак. Напокон је престао да објашњава како је на ивици да створи ремек-дело. Задовољавао се да повремено ради илустрације за часописе. И повремено је позирао младим сликарима. Све чешће се опијао и све више се смањивао. Али, када је требало да заштити две младе уметнице, понашао се као љутити мастиф. За Су и Џонси био је спреман и да угризе.
   Су је отрчала да га замоли да јој позира. У дну његовог атељеа на штафелају је било бело платно које је већ више од двадесет пет година чекало на ремек-дело. Испричала му је шта је Џонси умислила и објаснила да се заиста плаши да ће, заједно с опалим лишћем, и њена другарица свенути и неповратно одлепршати.
   – Вас? – узвикнуо је Берман, пореклом Немац. – Постојати тако луцкасти људи на офај свет који умирати зато што лишче отпадати с бршљан? Никад чути таква глупост. Не желети да позирам, фрау Су. Извињавам ти. Ах, та мала, јадна фрау Јонси!
   – Веома је болесна и слаба – потврдила је још једном Су. – Грозница јој је напала ум и убацила јој у главу свакакве болесне мисли. Него, господине Берман, ако нећете да ми позирате, и не морате. Ви сте обичан лажљиви брбљивац.
   – Ко казати ја не позирати? Идите сад, долазити за фама. Фаша сам пола сати. Једног дана ја урадити ремек-дело и онда сви отићи далеко.
   Кад су се попели, Џонси је спавала. Су је Навукла завесе на прозор и с Берманом отишла у другу собу. Одатле су са страхом посматрали бршљан. Потом су се неко време гледали без речи. Упорна јесења киша пљуштала је већ пола сата и полако је прелазила у суснежицу. Берман је сео на столицу и заузео одговарајући положај.
Сутрадан, када се Су пробудила, видела је да Џонси, широм отворених очију, гледа у прозор, али с навученом завесом.
   – Повуци је. Хоћу да видим шта се напољу догађа – шапнула је Џонси одлучно.
   Су ју је невољно послушала. Невероватно! После јаког пљуска, суснежице и силовитог ветра који није престајао да дува читаве ноћи, на дрвету бршљана и даље је стајао један лист. Последњи на осушеној пузавици. У корену тамнозелен, искрзан и готово сасвим пожутео, поносно је красио бршљан на око шест метара високо од земље.
   – Последњи лист – рекла је Џонси. – Била сам убеђена да ће ноћас опасти. Чула сам ветар како завија. Сигурно ће данас отпасти и ја ћу у истом том тренутку умрети.
   – Мисли на мене, драга Џонси – Су је зарила главу у јастук. – Како ћу ја без тебе?
   Џонси није одговорила. Најусамљеније је оно биће које се спрема да се отисне на далеко, тајанствено путовање.
   Дан је полако одмицао, а лист се чврсто држао за осушен бршљан. Када се смркло, ветар је поново је почео да дува. Су је спустила завесе.
   Наредног дана, Џонси је прво замолила пријатељицу да повуче завесу. Лист бршљана и даље је био ту. Џонси је лежала у кревету и нетремице га посматрала. Онда је позвала Су, која је у кухињи кувала пилећу супу.
    – Нисам била добра – рекла је Џонси. – Нешто је тај луцкасти лист натерало да не отпадне и подсети ме на то колико сам немогућа. Грех је желети да умреш. Сад можеш да ми донесеш мало супе и мало млека и... Не, прво ми донеси огледало и подметни ми под главу још јастука. Хоћу да се усправим и посматрам те како куваш. Надам се да ћу једног дана насликати напуљски залив.

Лекар је дошао после подне и, држећи Џонсину танку и дрхтаву руку, рекао:

– Уз добру негу, бићеш добро. А сад морам да одем и прегледам пацијента који живи испод вас. И он је неки уметник, рекао бих. Пнеумонија је и њега посетила. Стар је и слаб. Напад га је сасвим оборио. За њега нема наде. Одвешћу га у болницу.
   Сутрадан је лекар рекао Су:
   – Џонси је ван животне опасности. Победили сте. Исхрана, нега и ништа више. Тог послеподнева Су је села поред Џонсиног кревета, задовољно и опуштено плетући плави шал.
   – Морам нешто да ти испричам, Џонси. Господин Берман је данас у болници умро од пнеумоније. Боловао је само два дана. Настојник га је нашао како у соби лежи сам и беспомоћан. Његово одело и ципеле били су скроз мокри. Настојнику није било јасно где је то господин Берман могао да лута по хладној и влажној ноћи. Онда је открио фењер и мердевине прислоњене уза зид и разбацане боје. Зелену, смеђу, жуту. Погледај лист на бршљану. Зар се ниси питала зашто није отпао по оном пљуску и јаком ветру? Драга моја, то је Берманово ремек-дело.