ПЕТКОВДАН / 14. јануар 2022.

ПОШТОВАЊЕ ЖИВОТА

На данашњи дан 1875. године рођен је Алберт Швајцер

Нобелову награду за мир добио је 1953. године, али тешко би могло да се одреди у чему је био најбољи – у музици, богословљу или медицини. Рођен је у лутеранској породици у Кајзерсбергу у Алзасу, тада у Немачком царству. Отац, лутерански пастор, учио га је да свира оргуље у цркви коју су за службу недељом делили протестанти и католици. Растао је у овом изузетном окружењу с дубоким уверењем да хришћанство увек треба да ради на јединству вере и сврхе живота.
   Као петнаестогодишњак већ је свирао оргуље, 1899. је дипломирао богословију у Тибингену, а потом и филозофију на Сорбони. Док је био у Паризу одлучио је да на Музичком конзерваторијуму упише студије оргуља, а широм Европе његова извођења Бахових дела, као и двотомна студија о Баху, биле су мајсторска дела. Стизао је и да гради и поправља оргуље где год је то било потребно.

Славан и богат, у тридесетој је открио нов смисао живота – у новинама је прочитао позив Друштва евангелистичких мисија за једног лекара у Африци и уписао медицину. И током студија држао је концерте и тако прикупио новац за лекове и опрему, и карту за Африку. Уместо проповеди, одабрао је сопствени хришћански труд. Остатак живота провео је у Ламбаренеу, селу на реци Огове у Француској Екваторијалној Африци, где је између 1913. и 1917. године изградио болницу. Са супругом је допутовао сплавом, са све клавиром с додатним педалама, да звучи као оргуље. Прву амбуланту направио је од рушевног кокошињца, и за људе и за животиње. У првих девет месеци он и супруга прегледали су око две хиљаде људи, лечећи сваковрсне ране и чиреве, дизентерију, маларију, сифилис, лепру, спаваћу болест...
   Као сумњиви Немци у француској колонији 1917. су морали да оду, између осталог и због тропске анемије коју су обоје стекли неуморно радећи четири године. Вратио се 1924. године, с још неколико лекара и сестара, а почео је да обучава и домаће становништво и побољшава болницу.

Мисионарско-медицински рад у Африци Швајцер је објашњавао као одговор на позив Исуса да постане „рибар људских душа”, али и да скине са себе део кривице због векова колонијалне власти Европљана. Још 1905, пре него што је ико знао да ће отићи у Африку, рекао је:
   „Помислите на страхоте које смо нанели људима које смо потчинили, како смо их систематски упропаштавали алкохолом и свиме другим... Десетковали смо их, а онда им  једним потезом пера узели земљу и оставили их без ичега. За свако злодело почињено у име Исуса неко мора да иступи и помогне. За сваког ко је пљачкао неко мора да дарује; за сваког ко је клео неко мора да благосиља.” Сматрао је да западна цивилизација пропада јер је напустила свој морални основ, поштовање живота, достигнуто у доба просвећености. Поштовање према животима других требало је да постане највише начело и смисао човечанства.

Новац од Нoбелове награде дао је за болницу и стипендирање младих медицинара. Алберт Швајцер умро је 1965. године у својој болници у тада независном Габону. За свој гроб на обали реке Огове сам је направио крст. Данас фондација с његовим именом годишње стипендира око 250 студената из САД и Африке из сваког поља знања повезаног с очувањем здравља. Сваки од њих проведе три месеца годишње на раду у болници у Ламбаренеу.