Живот пише драме

ПЕСМА СПАСА

Људи који су се затекли на плажи безуспешно су покушавали да врате у дубину женку кита и њено младунче. Таман кад су одлучили да им прекрате муке, спас је стигао у последњем тренутку.

Иако још бунован, Малколм Смит трудио се да што брже дође до Махија плаже. Те среде, 12. марта ове године, комшија је пробудио Смита у цик зоре и објаснио да је његова помоћ неопходна. Овај четрдесетседмогодишњак, запослен у Министарству за заштиту природе, као без душе дојурио је до плаже и наишао на призор на који је већ навикао. Људи који су се тако рано затекли на Махији, плажи на источној обали новозеландског Северног острва, настојали су да спасу два кита – женку дугачку око три метра и њено упола мање младунче – који су се насукали на песак.
   Малколм је изуо патике и утрчао у воду. Заједно с добровољцима, људима који воле да се у раним сатима шетају обалом океана, свом снагом гурао је у дубину ова два морска сисара. Таман кад би им се учинило да су китови на сигурном, талас би их поново насукао на песак. Било је тужно гледати те две животиње како се батргају у плићаку.

Пошто се међу месним становништвом убрзо прочуло каква се драма одвија на плажи, на Махију је пристизало све више добровољаца. Оно што нико није желео да изговори наглас, а свима је било јасно – китови неће још дуго издржати на сувом. Годишње се догоди око тридесет сличних случајева и сваки се заврши на исти начин: да би се животињи прекратиле муке, усмрте их на лицу места. О томе је размишљао и Малколм Смит који је већ сат и по био у води. Почеле су да му трну руке, осећао је грчеве у ногама, а прсти као да нису били његови. Ипак је наставио да храбри и себе и друге да издрже још мало. Међутим, женка кита и њено младунче све мање су се померали, чинило се као да су одустали од даље борбе за живот.
   Таман кад је Малколм Смит преко воље изговорио „Даљи труд је узалудан!”, што је заправо била смртна пресуда, из воде су се чули звуци који су становницима тог дела Новог Зеланда добро познати. У близини обале, али довољно далеко да није постојала опасност да заврши у плићаку, препознатљивим звиждањем оглашавао се Моко. Био је то кљунасти делфин који већ годину дана увесељава све који се нађу надомак плаже Махија.
   Моко је наставио да звижди и испушта читаву скалу најразличитијих тонова. У први мах ни Малколм Смит, а ни остали нису схватили шта се догађа. Да ли је делфин покушавао нешто да поручи? С ким он то „разговара”?
   Женка и младунче кита, који једва да су давали знаке живота, као да су били погођени струјом и одједном им се вратила снага. У тренутку кад су их људи поново гурнули у воду, китови су се нагло окренули у правцу где је пливао Моко. А делфин, који као да је само то чекао, силовито је наставио да плива уз обалу. Женка и њено младунче пратили су га као омађијани.

Ова чудна тројка наставила је да се креће уз обалу око двеста метара, све до места где се завршавао пешчани спруд. Онда је Моко, као неки самозвани водич кроз плаветнило океанских дубина, нагло скренуо ка пучини. Испоставило се да је баш на том месту усек који као да је ископан у песку. Пратећи тај природни канал, Моко је заправо помогао китовима да се напокон извуку из плићака и да се домогну дубине. И, заиста, женка и њено младунче убрзо су се изгубили с видика – отпливали су ка пучини. А Моко?
   Као да је знао да је то био херојски чин, после двадесетак минута вратио се близу места где су се китови насукали и, испуштајући звуке, почео весело да искаче из воде. Очигледно је изводио представу за своје обожаваоце. Људи који су се задржали на плажи препричавајући несвакидашњи догађај, почели су да аплаудирају и да извикују његово име. Моко је наставио да изводи скокове и да кликће.

* * *

Познато је да су кљунасти делфини (Tursiops truncatus) веома дружељубиви и да лако склапају „познанства” с осталим морским сисарима, али и с људима. У медицинским центрима где се делфини дресирају да помажу оболелима од разних болести, лекари бележе изузетно добре резултате. Зна се да се ова врста делфина, који обично пливају у групама од тридесетак јединки, понекад креће и у друштву неких врста китова.
   Да делфини спасавају људе, и то је познато. Још се памти догађај забележен новембра 2004. године. По завршетку радног времена, четири спасиоца одлучила су да се окупају. Кад су били на око сто метара од новозеландске обале, нашли су се очи у очи с великом белом ајкулом. Баш кад се морски спремао да нападне једног од њих, у помоћ им је притекло јато делфина. Окружили су спасиоце, створивши око њих неку врсту непробојног обруча, и чували су их наредних четрдесетак минута. Ајкула је наставила да кружи још извесно време, али кад је увидела да неће успети да пробије тај необичан штит, одустала је и изненада нестала као што се и појавила. И, људи су мирно допливали до обале.

Зна се и да делфини испуштају разне звуке и да то оглашавање поједини научници чак сврставају у врсту „делфинског говора”. Међутим, оно што до сада није било познато, јесте да делфини могу да „разговарају” с другим морским сисарима. Јер како је Моко успео да наведе китове да крену за њим? Научници немају прави одговор на то питање.
   – Зна се да делфини имају способност да мисле и да планирају и да чак наговоре и друге да им се придруже – објашњава Марк Симондс, директор Новозеландског друштва за проучавање китова и делфина.
   – Готово је извесно да делфини и китови немају заједнички језик, али сигуран сам да је Моко успео да схвати да су његова океанска сабраћа у опасности. Кад су китови чули његове звиждуке, инстинктивно су му пришли и послушно га пратили све док се нису нашли на сигурном.
   И Малколм Смит верује да китови, баш као и људи, не разумеју „делфински” језик, али схватају говор саосећања и препознају кад неко жели да им пружи руку, односно – пераје спаса.