Живот пише драме

ПАКАО НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА

Све више девојака пријављивало је полицији да их преко интернета прогони безумни напасник. Људи у униформама спочетка су били немоћни….

Белмонт у Њу Хемпширу, САД, градић је од свега око 7.000 становника. Криминал се своди углавном на вожњу у пијаном стању, повремене ситне крађе и провале. Ипак, с пролећа 2012. године у канцеларију новопостављене детективке Рејчел Молтон ушла је унезверена ученица средње школе. Успела је да прозбори да је неко прогања.
   То је био њен познаник с интернета, кога никад није срела ван мреже. Знала га је по имену Сет Вилијамс. После кратког дописивања тражио јој је фотографије на којима је нага. Када је одбила да шаље тако нешто, он је успео да провали у њен телефон и тамо нађе неке фотографије. Копирао их је и послао свим њеним везама. Девојка се понадала да ће напасника успети да обузда тако што ће да испуни његов захтев. Наравно, он није престао с уценама.

Неколико дана касније још једна девојка из средње школе појавила се у станици. Пријава је била готово истоветна. Потом су девојке почеле да опседају полицијску канцеларију детективке Молтон. Неке су биле уплакане, друге опхрване срамотом, треће у пратњи бесних родитеља. Молтонова као да је присуствовала избијању епидемије.
   Годину дана раније,у Белмонт и ондашњу средњу школу дошла је девојка по имену Меј. Испрва није била прихваћена у новој средини, па се обрадовала када јој је на Фејсбуку стигао позив на пријатељство од неког по имену Сет Вилијамс. Како је момак на профилној фотографији био допадљив, прихватила је позив. Убрзо су разменили бројеве телефона и почели да се дописују.
   Меј је помислила да је неко коначно разуме. Питао ју је који јој је омиљени укус сладоледа, те како се зове њен кућни љубимац. Убрзо је почео да тражи фотографије. И то оне на којима је нага. Меј се учинило да то и није лоша замисао. Послала му је фотографије у вешу, али је он захтевао још. То је одбила. Одговор ју је запањио:
   – Нема фотографија, нема ни Фејсбука.
   Кад је покушала да уђе на свој налог, схватила је да је лозинка промењена. Исто је било и с њеном електронском поштом. Преклињала га је да јој омогући приступ. Одбио је. Блокирала га је на телефону. Наставио је да јој се јавља с других бројева. Онда је она променила број. И даље је успевао да је пронађе. Без по муке, чинило се. А онда је нестао на неколико месеци. Меј је одахнула и готово заборавила све.
   Тек, на јесен 2012. године затекла ју је порука. Био је то Сет, захтевао је нове фотографије. Овог пута, послао је фотографије неких других девојака. Меј је препознала једну, знала ју је из школе. Позвала ју је, причале су с њеном мајком и одлучиле су да се јаве детективки Молтон.

Меј је била још једна од жртава интернет насилника. Молтонова је успела да пронађе двадесетак девојака које су пролазиле кроз пакао. Једна је спавала у кревету с мајком. Друге су се плашиле да ће Сет да их нападне. Једна је плакала у сну. Четврта више није смела да остане сама у кући. Бориле су се са депресијом. Ипак, Молтонова је уочила образац. Све су у неком тренутку похађале средњу школу у Белмонту.
   Детективка је причала с колегама који су се бавили овом врстом криминала на нивоу савезне државе. Ниједан од њих није до тада наишао на тако препреденог напасника. Успешно је успевао да сакрије трагове. Очајна, Молтонова је узела телефон једне девојке и почела преписку са Сетом. Предложила је да се нађу у познатом кафићу, омиљеном међу тинејџерима Белмонта. Деловало јој је да Сету то место изгледа непознато. То је значило да није из града.
   Коначно, успели су да уђу у траг Сетовом телефону. Испоставило се да припада Рајану Валију, деветнаестогодишњаку који је накратко похађао школу у Белмонту. Мало додатног распитивања довело је до нових података. Они који су с Валијем ишли у одељење, ако су и успели да га се сете, памтили су га као мирног и повученог. Више су га познавали из виђења. Није се дружио ни са ким. Сетила га се чак и Меј, када су јој показали фотографију. Виђала га је у школском аутобусу. Откако се одселио, нико није знао ништа о њему.
   Молтонова се суочавала с многим невољама. Ако и успе да пронађе необориве доказе, судија би могао да га осуди само за узнемиравање. А то је носило мање од годину дана на робији, и то ако се не извуче с условном казном. Није желела да дозволи такав расплет. Зато је решила да се обрати Еф-Би-Ају.

Октобра 2013. године агенти су, током испитивања, дознали да је једна од жртава покушала да изврши самоубиство. Могли су да га оптуже за уцену и изнуду, али су докази поново били прилично танки. Решили су да сачекају, да прикупе јаке доказе, које ниједан адвокат не би могао да побије.
   Детективка Молтон убрзо је добила помоћ. На случај су пребачени Мона Сетки из Министарства правде и Метју О’Нил из Тајне службе (која се бави компјутерским криминалом). Ови су урадили шта год да су могли. Издали су налоге интернет провајдерима да обезбеде све могуће податке. Када се Вали пријављивао, с којих адреса. Када су укрстили податке, све је указивало на то да је управо он прогонитељ. Интернету је приступао из кафића у близини куће, из мајчине радње, а за једну непознату адресу испоставило се да припада комшији његове сестре.
   О’Нил је успео да препозна начин на који је Сет приступао адресама жртава. Она питања о омиљеном сладоледу и имену кућног љубимца нису била случајна. У питању су најчешћа сигурносна питања за приступ електронској пошти или Фејсбук налогу. Коначно, 2016. године федерални тужилац је имао довољно доказа да Валија оптужи за крађу идентитета, компјутерску превару и изнуду. На опште чуђење, оптужени је положио кауцију и поново се нашао на слободи. Успут, порицао је да има икакве везе с нападима. Забрањено му је да приступи интернету.
    Појавила се још једна жртва. Шеснаестогодишња Мекензи такође је имала посла са Сетом. Када је почео да је уцењује, да тражи фотографије, одговорила је:
   – Нећу да ти их пошаљем. Борићу се.
   Одштампала је преписку са Сетом, која је осванула на столу тима који се бавио случајем. Напасник је наставио да је узнемирава, све са нових и нових налога. Испоставило се да су у питању били налози девојака из школе у Белмонту, они које је Сет преузео. Кад је истражни тим упоредио датуме преписке с Мекензи, схватили су да су у питању били дани после суђења, када је увелико имао забрану приступа интернету. Сасвим довољно да га сместе иза решетака.  
   Еф-Би-Ај је наложио Фејсбуку да им изда извештај о датумима и адресама с којих је приступано тим налозима. За то време, О’Нил је почео да се дописује с Сетом преко Мекензиног налога. Флертовао је, изазивао га. Овог је то очигледно забављало. Како су показали трагачи Фејсбука, Сет је мрежи приступао преко мобилног телефона.
   Било је прохладно мартовско јутро када су се џипови Тајне службе зауставили испред куће Валијеве мајке, као и пред станом његове сестре. Претпостављали су да ће наћи Валија на једном од та два места. За то време, О’Нил је глумио Мекензи и бесомучно се дописивао с Валијем. Трудио се да га што дуже задржи на вези.

Тек што су завршили дописивање, Вали је изашао из сестриног стана. Агенти су га пратили. Када се зауставио на семафору, искочили су из џипова с упереним оружјем. Вали је нагазио на гас. Пролетео је кроз црвено светло. Почела је јурњава. Коначно су га агенти Тајне службе сатерали у слепу улицу. Чим је крочио из возила, уследило је уобичајено бацање на тло, стављање лисица и читање права. Претражили су његов аутомобил и нашли ранац. У ранцу је био телефон.
   Пет месеци касније Вали је проглашен кривим по тридесет и једној тачки оптужнице. Осуђен је на осам година робије. Ово је колико-толико задовољило двадесет и три жртве и тужиоца. Вали још издржава казну у савезном затвору у Масачусетсу.