За читање и уживање – Хектор Мунро Саки

ОТВОРЕН ПРОЗОР

Тетка само што није сишла, господине Нател – рекла ми је самосвесна млада дама од 15 година. – У међувремену, мораћете да се задовољите мојим друштвом.
   Фремптон Нател се упињао да смисли нешто чиме би поласкао нећаки а да при томе нехотично не увреди тетку. У дубини душе све више је сумњао да ће све те формалне посете потпуним странцима ишта помоћи његовим ослабљеним живцима због којих се и повукао у то мало место.
   – Даћу ти писма за све које тамо знам – рекла му је сестра. Иначе ћеш да се закопаш и ни са ким нећеш разговарати па ће ти живци постати још напетији.

   – Познајете доста света у овом крају? – упитала га је нећака кад је оценила да су одћутали пристојно време.
   – Гогово никога – рекао је Фремптон. – Моја сестра је била овде пре четири године и сад ми је дала писма с препорукама.
   – Значи да ви не знате малтене ништа о мојој тетки? – наставила је млада дама.
   – Знам само њено име и адресу.
   – Њој се десила велика трагедија пре три године – рекло је девојче. – Таман по одласку ваше сестре.
   – Трагедија? – поновио је Фремптон. Некако му је изгледало да у овако мирном градићу нема места трагедијама.
   – Вероватно се питате зашто она баштенска врата држимо отворена у ово позно доба године – казала је нећака показујући на велики француски прозор који је био окренут ка травњаку. – На данашњи дан, тачно пре три године, туда су изашли и кренули у лов теткин муж и њена два брата. Док су прелазили преко пустаре упали су у мочвару. Њихова тела никад нису пронађена.
   На овом месту девојчица је спустила глас.
   – Јадна теткица се стално нада да ће се они једног дана сигурно вратити, заједно с малим риђим кокер-шпанијелом кога су повели. Уверена је да ће ући кроз она врата. Зато их и држимо отворена све до сумрака. Често ми прича о свом мужу који је отишао с белим мантилом преко руке. Знате, мирних вечери баш као ове обузме ме језив осећај да ће они ушетати у кућу.

Сва се стресла и заћутала. За Фремптона је било право олакшање кад је у собу упала тетка с хиљаду оправдања што се толико задржала.
   – Надам се да вам не смета што је прозор отворен – рекла је. – Мој супруг и два брата отишли су у лов. Увек се врате тим путем.
   Онда је наставила да прича о паткама које је још могуће уловити и тако касно у зиму. Фремптон је узалуд настојао да скрене разговор на нешто мање језиве теме, све време свестан чињенице да га домаћица једва слуша. Њен поглед био је прикован за отворен прозор.


Хектор Хју Манро Саки (1870–1916), кратковеки енглески писац, рођен у Бурми, тада под управом Велике Британије, као син Генералног инспектора царске полиције Индије, најпознатији је и најуваженији по кратким причама, често сатиричним у погледу на своје едвардијанско доба (од 1890. до почетка Првог светског рата). Објављиване су у већини дневних и недељних листова Лондона. Овог мајстора кратке приче надахњивали су Луис Керол,
Оскар Вајлд и Радјард Киплинг. Написао је и неколико позоришних комада, историјску студију „Успон Руског царства”, парламентарну пародију „Алисе у земљи чуда”, као и „Када је стигао Вилхелм” фантазију с предвиђањем победе Немачке над Великом Британијом у надолазећем светском рату, у ком је и сам погинуо, на бојишту у Француској, од немачког снајпера. Његов псеудоним Саки било је име пехарника из „Рубаија” Омара Хајамa.


   – Доктори су ми препоручили апсолутан одмор. Не смем да се излажем ни душевним ни физичким напорима – објавио је Фремптон уверен да ти незнанци желе да му одузму и оно мало снаге што му је остало.
   – О? – било је све што је рекла госпођа Саплтон неодређено.
   А онда се изненада озарила, али не због оног што је Фремптон говорио.
   – Ево их коначно! – узвикнула је. –Тачно на време за чај.

Фремптон се најежио и погледао у нећаку с пуно разумевања. Дете је нетремице зурило кроз прозор са ужасом у очима. Фремптон се окренуо и погледао у истом правцу.
   У даљини су се оцртавале три фигуре које су нечујно ишле преко травњака. Крај ногу им је трчкарао риђи кокер-шпанијел. Сва тројица су носила пушке, а један је имао бели мантил преко рамена.
   Фремптон је зграбио свој штап и побегао кроз ходник ка улазним вратима колико су га ноге носиле.
   – Ево нас, драга – рекао је онај што је носио бели „мекинтош”. – Ко је био тај што је тако нагло излетео из собе?
   – А, господин Фремптон – рекла је госпођа Саплтон – који је изјурио без речи оправдања баш пре него што ћете ви ући! Човек би помислио да је видео духа!
   – Ја мислим да је то због пса – рекла је нећака мирно. – Причао ми је да се ужасава паса. Једном приликом гомила паса сатерала га је уз сам Ганг и није га пуштала. Морао је да преспава ноћ у свеже ископаном гробу док су животиње урлале и завијале изнад његове главе. Довољно да човек изгуби живце!
   Нећака је више од свега волела да измишља приче.

Број: 3600 2020.