Цвет који се једе

ОРХИДЕЈА, АСТЕЧКО БЛАГО

Ванила је једина међу чак двадесетак хиљада различитих цветова из породице орхидеја од које се производи нешто што је јестиво и изузетно укусно

Ванила се користила још у астечка времена, што значи пре седам стотина година. Астеци, чије се царство од 14. до 16. века простирало на тлу јужног и средњег Мексика, употребљавали су ванилу као зачин, најчешће приликом прављења чоколадног напитка. Монтезума II (1480–1520), славни астечки владар, пио је наводно педесет златних шољица топле чоколаде дневно. Његово омиљено пиће било је зачињено ванилом, али и љутом паприком. Додуше, Монтезума није дуго поживео, само четрдесет година. Могуће је да су му, поред чоколаде, живот скратили и шпански освајачи који су предвођени Ернаном Кортесом 1519. године дошли да покоре и освоје царство Астека... Тако су ванилу, баш као и чоколаду, у Европу донели шпански освајачи.
   Дакле, ванилу су први пут почели да користе у исхрани на тлу данашњег Мексика. Астеци су правили и напитак ксоко-лал чији су главни састојци били кокос и зрна ваниле. За доношење ваниле најпре у Шпанију, а потом и у остале делове Европе, заслужан је лично Ернан Кортес (1485–1547) који је одмах схватио колико је ванила укусна.

Данас се ванила са Мадагаскара сматра најбољом на свету и све остале служе тек за поређење... Мадагаскар има и највећи удео у производњи ваниле у свету. Додуше, она се узгаја и у другим земљама са тропском климом као што су Индонезија, Мексико, Тахити, Уганда...
   Биљка ванила, Vanilla planifolia, пореклом из тропских делова Америке и Азије, танка је, зеленкаста вишегодишња пузавица из породице орхидеја. Гајење ваниле дуготрајан је и тежак посао јер сваки цвет мора да буде појединачно опрашен како би сигурно добио плод. Да све буде теже, цвет има животни „век” од само једног јединог дана. Плод ваниле, познатији као „шипка” или „штапић”, може да порасте од девет до двадесет пет центиметара и подсећа на махуну грашка.

Тешко је поверовати да свежи плодови ваниле немају готово никакав мирис ни укус. Да би се добио онај познати укус, зрна се излажу сунцу како би се изазвало врење. То траје неколико месеци. На крају се слажу и пакују и шаљу бродовима на различите стране света.
   Кад штапићи ваниле стигну до одредишта где се прерађују, она се или само пакују или се од њих прави сируп боје ћилибара, односно, есенција ваниле. Шипке се мељу, цеде и стављају у велике металне кутије сличне цедиљкама за филтер кафу. Мора да прође одређено време пре него што есенција добије укус и почне да се пакује у бочице које можемо да купимо углавном у продавницама здраве хране. Треба ипак знати да ретко можемо да нађемо праву есенцију ваниле, већ углавном ону вештачку која нема никакве везе са плодом ваниле.
   А ако нађете праву и запитате се зашто је тако скупа, сетите се следећег...
   Ванила припада орхидејама. Она је једина међу чак двадесетак хиљада различитих врста цветова из породице орхидеја од које се производи нешто што је јестиво, тачније изванредно укусно.
  На биљци цвета само један цвет који има животни век од једног дана. Ако се тада не опраши, до следећег цветања треба сачекати читаву годину. Пошто се цвет опраши (обично се то ради ручно уз помоћ дрвене „игле”), потребно је око шест недеља да би махуна достигла своју пуну величину и још шест недеља да би се потпуно развила. Махуне се онда ручно беру и потапају у кључалу воду да би нарасле.

У почетку, како смо рекли, немају никакав укус ни мирис. Током дана излажу се сунцу, а током ноћи стављају се у шећер. Овај поступак понавља се двадесет дана заредом како би се постигло врење. Плодови се затим на послужавницима исушују и у то време настаје ванилин јединствен укус и мирис. Обрађене махуне садрже око два одсто ванилина (главни састојак који даје укус).

Број: 3550 2020.
Аутор: О. М.