ПЕТКОВДАН / 26. јун 2020.

ОДЛАЗАК ВЕКОВНОГ ОКУПАТОРА

На данашњи дан 1867. године са Београдске тврђаве скинута је турска застава

Турски гарнизони повукли су се 1862. године из тврђава Соко (код Љубовије) и Ужице. Убиство дечака на Чукур чесми, детета које је дошло по воду, било је окидач за прва пушкарања по Београду, потом и примирја које су потписали министар Илија Гарашанин и заповедник Београдске тврђаве Ашир-паша. Поновно отварање ватре на становништво из топова на градским зидинама учинило је да Срби изађу на улице, овај пут уз подршку добровољаца из унутрашњости. Кнез Михаило, по повратку из Цариграда, где му је султан Абдул Азиз I дао указ (ферман) о предаји Београда, Смедерева, Шапца и Кладова на управу, објављује позив на рушење турске власти.
    На Калемегдану, Београдској тврђави, убрзо су кнезу Михаилу симболично уручени кључеви града, на месту које је данас с десне стране главног улаза на Калемегдан. О стогодишњици овог догађаја подигнуто је спомен-обележје, рад вајара Михаила Пауновића.
   На том месту завијорила се и српска застава. Две недеље касније, последњи одред турске војске напустио је Београд, а потом и турски заповедник Београдске тврђаве. Млади кнез и српски борци ускоро су, готово у једном налету, ослободила Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички округ и стигли до Грачанице. На Берлинском конгресу, 13. јула 1878. године, Кнежевина Србија, проширена за ова четири округа, међународно је призната као независна држава.

Градско утврђење било је сведок многих битака, као и место око којег се град увећавао, од првог века, када су га штитиле дрвене палисаде и земљани бедеми. Градили су га и дограђивали Римљани, Хуни, Остроготи, Византинци, Мађари, било је престоница Српске деспотовине, а војнe дане завршило је као артиљеријско утврђење Османлија и Аустријанаца, на смену. Данас је то музеј историје нашег града на 125. метру завршног гребена шумадијске геолошке плоче.
    Горњи град тврђаве је најстарији, римски каструм, а Доњи град проширење српских владара на запад и исток у време краља Милутина и Деспотовине Стефана Лазаревића. Рановизантијска тврђава грађена је од белог камена па се она и насеље око ње први пут помињу 878. године у писму римског патријарха Јована Осмог бугарском кану Борису као Бели град.
    Тврђава и град преживели су три опсаде Османлија – Мурата II, Мехмеда II Освајача и Сулејмана I Величанственог. Славни дани тврђаве враћају се с Првим српским устанком, када је, до 1813. године, остала у рукама устаника. После предаје градова на управу Србији тврђава почиње да губи војни значај и полако се стапа с околним Калемегданом у велики парк.

Наравно, страдала је и у Првом и у Другом светском врату, а од 1946. године цео простор парка и тврђаве стављен је под заштиту државе. Ту су данас Војни музеј, Црква Ружица и Црква Свете Петке, Београдски зоолошки врт, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Галерија Природњачког музеја. На овом важном месту наше историје археолошка ископавања готово никад нису престајала. Остатке Деспотовог града и данас чувају унутрашња Стамбол капија, Деспотова и Карађорђева капија и Сахат кула.