Врста која је надживела изумирање

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

Мада су нестали са лица Земље на крају леденог доба, пре више од 10.000 година, језовуци данас поново ходају, дишу и завијају, и то у стварности

Крајем прошле године, научници из компаније „Колосал биосајенсиз” успели су у нечему што једни називају чудом, а други подвигом савремене науке: оживели су изумрле врсте.

Првенци Ромул и Рем рођени су у октобру, док им се млађа сестра Калиси придружила почетком ове године. Њихово станиште је на непознатом месту, али знатижеља не стаје с питањем „где”, већ води у дубљу недоумицу: да ли је ово заиста повратак у прошлост или корак у непознато?

Језовуци су били знатно крупнији и снажнији од свих данашњих вукова. Имали су широке главе и јаке чељусти, прилагођене да хватају и савладавају велике грабљивице. За разлику од сивих вукова, који потичу из Евроазије, језовуци су живели на америчком континенту и никада се нису укрштали с другим врстама. Њихови фосили из катранских јама у Калифорнији казују нам да су ловили велике биљоједе попут бизона, коња и камила, што им је обезбеђивало место на врху ланца исхране. Када је плен нестао с тих простора, нестали су и језовуци.

Ипак, научници се питају да ли су ови језовуци заиста повратак изгубљене врсте или само њихови пажљиво скројени наследници. Испитавши узорке ДНК из фосила и зуб стар око 13.000 година, преправили су геном језовука. Изменили су, наиме, 14 гена сивог вука, и то на 20 места. Резултат? Створен је вук с особинама које подсећају на његове давно изумрле рођаке: белим крзном, јачим мишићима, широм лобањом и снажнијим вилицама.
Следећи, можда и најосетљивији корак био је да се преправљене ћелије убаце у ембрионе, који су затим усађени у домаће псе. Тако су, први пут у повести, на свет дошли младунци изумрле врсте. А када се пред нама појави створење које изгледа као језовук, завија као језовук и чак има ДНК какву је имао језовук, значи ли то да је пред нама прави правцати језовук?

Овде научна заједница одмахује главом. Иако су генетски веома близу изумрлој врсти, ови вукови нису њихови потомци. Другим речима, нису враћени, већ су створени. Па ипак, највећи успех лежи у томе што је човек не само дешифровао изумрлу ДНК већ је и доказао да има моћ да створи биће између науке и еволуције. Палеогенетичар с Универзитета Отаго Ник Роуленс објаснио је да је таква ДНК превише оштећена да би се биолошки умножавала – „као да ставите свежу ДНК у рерну на 500 степени и оставите је преко ноћи”. Дакле, изумирање је и даље вечно.

Ред за повратак изумрлих врста све је дужи: мамут, птица додо, тасманијски тигар... Чак и да можемо да их вратимо, остаје питање да ли је то исправно. Јесмо ли овим огледима отворили врата будућности или купили карту за Парк из доба јуре?