Поглед у давнине

ОДЈЕЦИ ЗАБОРАВЉЕНИХ БОГОВА

Да ли митови попут словенских, грчких и нордијских заправо имају заједничко порекло?

Када је крајем 18. века Сер Вилијам Џоунс, британски судија и страствени индолог, изнео тврдњу да санскрит, грчки и латински највероватније потичу из неког заједничког, заборављеног језика, није ни слутио да ће тиме отворити врата једне велике повесне загонетке. Џоунс је, уочавајући сличности између ова три језика (придодајући им притом и готски, келтски и староперсијски) несвесно ударио камен темељац индоевропеистике, научне дисциплине која проучава језик и културу Праиндоевропљана – загонетног коњичког народа који је пре више хиљада живео на простору данашње Украјине и Русије. Ови номади извршили су огроман утицај на народе старе Европе и Азије, а њихова култура, али и дијалекти језика којим су говорили, раширили су се дуж оба континента.
   Управо из ових дијалеката праиндоевропског развиле су се језичке групе попут словенске, германске, италске и других, да би из њих даље поникли језици попут српског, енглеског и латинског (данас око три и по милијарде људи на свету говори неким индоевропским језиком).

Заједнички небески оци

   Убрзо се поставило питање како је тај прастари језик могао да звучи. Да би то открили, језикословци су се досетили паметног решења: упоредиће најраније доступне верзије датих језичких група и наћи им заједничке имениоце – нешто што ће постати познато као упоредни поступак. Тако je, на пример, упоређивањем старогрчког hydor, хетитског waatar, словенског вода, као и других наследника праиндоевропског језика, закључено да праиндоевропски облик за ову реч гласио *wodr (звездица oзначава претпостављени облик).
   Потом се наметнуло занимљиво питање: ако је упоредним поступком могуће реконструисати језик Праиндоевропљана, да ли је исто тако могуће упоредити богове и митове разних народа да би се дошло до прамитова из којих су настали? Чињеница је да између Зевса у грчкој, Перуна у словенској и Тора у нордијској митологији постоји велика сличност. Ако су сви они потекли од истог, прастарог извора (очигледно некаквог небеског громовника), ко је био тај бог и како се он звао? На та и друга питања одговоре покушава да да упоредна митологија, која се раме уз раме развијала са упоредном лингвистиком, често се на њу и ослањајући.
   Као и са језиком, изучаваоци упоредне митологије упоређују најраније могуће митолошке изворе различитих индоевропских народа. Ту је пре свега значајна индијска ведска митологија, нордијска, али и – што је помало изненађујуће – римска! Ово звучи необично, с обзиром на то да се већина римских богова чини као обична копија грчких. Но, ако занемаримо велики грчки културни утицај на Римљане, открићемо веома богату митологију утопљену у рану римску повест. Грчка митологија, с друге стране, није толико значајна за упоредну митологију услед великог утицаја блискоисточних култура, док митологије других народа, попут Словена, тек у мањој мери доприносе реконструкцији митова услед недостатка извора.
   А како је изгледао праиндоевропски пантеон? На његовом челу био је некакав бог неба, такозвани „небески отац”, како му само име каже (*Dyeus phater). Из њега су настали добро познати громовници попут Зевса и Јупитера (који у именима чувају стари назив), Перуна и других, иако је вероватно да је бог грома некада био засебно божанство, временом се стопивши са богом неба. Како је у већини ових митологија небо упарено са земљом, сматра се да је божанска пратиља овог бога била некаква богиња земље (*Dheghom), док је њихова кћи била богиња зоре (*Heusos), из које су настале грчка Еос, римска Аурора, индијска Ушас и друге.
   У многим митологијама појављују се и божански близанци, синови бога неба, као што су Кастор и Полукс, Ашвини (Индија) и Хенгист и Хорса (код Англосаксонаца), који се често повезују са коњима, па неки сматрају да су они првобитно означавали коње који вуку сунчеву кочију преко неба. А кад смо већ код Сунца (*Sehul), и оно се сматра једним од старих богова, као и Месец (*Mehnot). Иако није сасвим потврђено, највероватније су постојали и засебни богови мора и река, рата, природе, као и медицине.

Заједничке змајоубице

   Какви су били праиндоевропски митови? Иако се детаљи мита о стварању разликују од народа до народа, кроз њих се често провлачи нит о првобитној жртви, животињи или диву чији су делови тела, након жртвовања, послужили за стварање света. Тако код Индуса имамо космичко биће Пурушу, а код Скандинаваца дива Имира, чије месо постаје земља, крв вода, очи сунце, а мозак облаци. Убица је обично зачетник људског рода и близанац жртвованог (Праиндоевропљани су, чини се, били опчињени близанцима), а њихова имена би, на основу потомака у разним митологијама могла бити *Manu („човек”) и *Yemo („близанац”). Занимљиво је да би и легенда о Ромулу и Рему могла бити одјек овог прастарог мита: Ремово име је на старолатинском највероватније гласило *Yemos, али се променило под утицајем Ромула. То би Рема учинило рођаком нордијског Имира (Ymir), са којим дели још једну заједничку особину: обојица су одрасли сисајући млеко једне животиње – Ромул вучице, а Имир краве Аудумле.
   Још један од главних митова Индоевропљана био је мит о јунаку који убија змаја. Змајоубица је углавном громовник, а змај (често вишеглав) обично има везе са водом. Након велике битке јунак успева да порази змаја, тиме ослобађајући велику количину воде. У грчкој митологији наилазимо на неколико варијанти овог мита: Зевс убија стоглавог Тифона, Аполон Питона, а Херакле Хидру. Код Хетита громовник Тархунт убија змаја Илујанку, у Ведама Индра вишеглавог Вритру, а код Скандинаваца Тор дивовског Јормунганда. Персијски јунак Ферејдун долази до главе Ажи Дахакија (одакле и потиче реч „аждаја”), а словенски Перун до главе Велеса, змајоликог бога воде и подземног света. Неки сматрају да и мотив Светог Ђорђа који убија аждају потиче одавде.
   У још неке могуће праиндоевропске митове убраја се и мит о ватри која гори у води; мит о девици која спасава владара, али и мит о загробном свету. Да би се до њега дошло, обично се мора прећи некаква река (Стикс код Грка, Ваитарна код Индуса, Гјол код Скандинаваца), каткад уз помоћ скелеџије, обично некаквог старца. Улаз у подземни свет често чува пас, попут Кербера или Шарваре код Индуса (оба имена потичу од речи *kerberos, што значи „пегав”) или Гарма у нордијској митологији. Осим подземља, изгледа да је постојало и веровање о посебној земљи на крају света у којој живе људи лишени недаћа и болести (грчка Хипербореја, индијска Шветадвипа, келтски Тир на Ног).
   И за крај – мит о крају света. Већина индоевропских народа има митове о коначној бици између две групе богова, једне предвођену божанством које је на неки начин узурпирало трон (нордијски Локи, грчки Кронос, римски Тарквиније), и друге чији је вођа обично унук или нећак првог (Зевс, ирски Луг). У овој коначној бици гину многобројни богови и јунаци, али се након ње успоставља нови поредак.
   Ово су само неки митови Праиндоевропљана које су научници упоредним поступком покушали да реконструишу, а како су они заиста звучали можемо само да претпоставимо. Осим тога овај древни народ готово је сигурно имао још митова који су временом или заборављени, или се пак утопили у баштину неког народа, изумревши у осталим гранама. И ко зна, можда се који сакрио и у некој нашој народној песми!