ПЕТКОВДАН / 9. октобар 2020.

О ПРИЧИ И ПРИЧАЊУ

На данашњи дан 1892. године рођен је наш нобеловац Иво Андрић

Дете Аустроугарске, испрва песник и зажарени младобосанац; невољни дипломата у најгора времена; изванредан приповедач о чије се дело отимају Травник, Вишеград, Сарајево, Загреб, Беч, Грац, Београд; заточеник шибенског и мариборског затвора током Првог рата, у личној самоизолацији у Београду током оног Другог, утонуо у своју књижевност ван сваке страшне стварности. Послератно заједништво, победнички занос напаћених народа нове, велике, заједничке домовине, донели су време за промишљање и мерење сваке речи у најбољим делима Иве Адрића – „Проклетој авлији”, „Травничкој хроници”, „Госпођици”.
   За роман „На Дрини ћуприја” уследила је и Нобелова награда за књижевност. „Писац људи сва три закона свог балканског вилајета”, како га описује Борислав Михајловић Михиз, награду је схватао управо као изузетно признање целокупној књижевности своје земље. (У конкуренцији те године били су и Алберто Моравија, Џон Стајнбек, Лоренс Дарел и Грејам Грин). Ово су делови његове свечане беседе:

   „Моја домовина је заиста ’мала земља међу световима’, како је рекао један наш писац... Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет.
   ... Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца... Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште.

На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима.
   Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу... Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.

Али на крају крајева... свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа.
   Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. ”

 

Број: 3583 2020.
Аутор: Н. Мрђеновић