Офра Хаза, глас који је дирао душу

НЕПОНОВЉИВИ ЦВЕТ ПУСТИЊЕ

Била је лепа, добродушна, беспрекорног угледа и неизмерне даровитости, али је тајанствени крај бацио сенку на њен живот

Прича о њеном успону и паду за Израел је и данас такорећи забрањена тема. Често се може чути како поводом своје, до данас несумњиво највеће музичке звезде, спомињу „двоструки живот” који је водила: растрзаност између каријере самосталне младе жене која је искључиво даровитошћу постигла светску славу и живела сан, и личне жеље Јеврејке, упркос свему везане за конзервативна начела, да нађе љубав, заснује породицу, испуни „Богом дану” улогу. Да оба лица нису биле тако чврсто сједињена у њеној души, можда би лакше прозрела и избегла замке закаснеле прилике која јој се насмешила, убрзо претворивши идилу у црну причу.
   Бат-Шива Офра Хаза родила се 19. новембра 1957. као најмлађе дете Јевреја из Јемена. Њена породица налазила се међу 49.000 избеглица које су, након такозване „Операције Чаробни ћилим ” током 1949/50. масовно отишле у Израел. Нажалост, омаловажавање су трпели и у земљи својих предака.
   Стидљива девојчица, коју је тек музика ослобађала, одрастала је у сиромашном насељу североисточног Тел Авива, Хатиква, делећи трособни стан са родитељима, шест старијих сестара и двојицом браће. Од раног детињства певала је на породичним окупљањима, да би касније постала солиста школског хора и редовни члан месног позоришта. Његов оснивач Бецалел Алони најзаслужнији је за откривање дара дванаестогодишњакиње. Присећа се:
   „Замолио сам је да пева. Од њеног гласа сам се најежио.”

Моћ музике

   Касније је говорио како су његова супруга и синови Офру прихватили као члана породице, а он сам, мада никада раније није био текстописац, за њу почиње да ствара хитове.
   Са седамнаест година трећепласирана је на државном фестивалу музике Мизрахија (блискоисточних Јевреја). Као истинска одскочна даска послужио је мјузикл „Шлагер” из 1979. године, где глуми и изводи нумеру која постаје хит.
   Након што је исте године одслужила – за младе Израелке обавезан – војни рок, одлучује да се у потпуности окрене музици.
   Први соло албум „Al Ahavot Shelanu” („О нашим љубавима”) објављује 1980, док следећи, „Shirei Moledet” („Песме домовине”) доноси ново тумачење старих хебрејских песама, указујући на стазу којом намерава да крене.
    И пре освајања другог места на „Евровизији” одржаној у Немачкој, увелико је стекла омиљеност у домовини, спајајући народну и поп музику. Три године заредом проглашавана је женским извођачем године. Низ песама за децу, „L'Yeladim”, снимила је 1982. године.
    Плоча са евровизијским синглом „Chai” (1983), остала је њена најпродаванија у родној земљи.
   Песма говори о снази преживљавања и моћи музике да спаја људе, а пратећи вокали носили су одећу жуте боје, чиме је постигнута снажна симболика, посебно у контексту места одигравања такмичења – поред не тако далеког сећања на Холокауст, Минхен је једанаест година раније био поприште покоља на Олимпијским играма, када је осам палестинских терориста убило једанаест чланова израелског тима.

Песме завичаја

   Плоча „Yemenite Songs” из 1984. године у потпуности је посвећена коренима, надахнута стиховима хебрејског песника из шеснаестог века, рабина Шалома Шабазија, и јеменском народном музиком. Подухват, додуше, испрва није дочекан са општим одобравањем и многе радио-станице одбијале су да је емитују. Но, сингл „Galbi” („Моје срце”) стиче неочекивану популарност у Великој Британији.
   Лондон се, наиме, одушевио песмама завичаја након што их ди-џеј Грант Годард, набасавши на један од синглова, прослеђује Бену Менделсону из независне дискографске куће „Глоб стајл”. Ремикс нумере „Im Nin'Alu” („Ако су врата затворена”) убрзо осваја топ-листе, а world music жанр добија нову икону. Тринаеста по реду, плоча „Shaday” (1988), на којој се споменути сингл нашао, продата је у више од милион примерака и проглашена за најбољи нови светски албум године.
   Сценском гардеробом Офра је промовисала народну ношњу и накит своје постојбине, а то је чинила и извођењима на различитим језицима: хебрејском, арамејском, ладино и арапском, доказујући како није нужно певати само на енглеском да би се стекла шира популарност.
   Посебан део њене каријере чинила је филмска музика. Офрин глас обележио је филмове „Дик Трејси”, „Дивља орхидеја”, „Гувернанта”, „Краљица Марго” и нарочито анимирано остварење „Принц Египта”. Сада већ чувена песма „Deliver Us”, снимљена на седамнаест језика (између осталих, енглеском, хебрејском, чешком, холандском, немачком, италијанском, шведском, финском...) дала је Офри прилику да гласом оживи Мојсијеву мајку. Ханс Цимер, композитор музике за ово остварење, приказао је певачицу ствараоцима који су, налазећи да је прелепа, лик Јошаведе обликовали управо према њој.

Све је у гласу

   Уследили су албуми „Десет капија мудрости” (1988), „Пустињски ветар” (1989), „Суседство” (1992), „Офра Хаза” (1997). Мецосопран јединствене осећајности, хипнотишућих таласа у гласу који дирају ону скривену, најрањивију жицу људског бића, спојен са песмама кроз које зрачи духовност, човечне поруке љубави, једнакости, мира и слободе, очарао је музичке сладокусце широм света. Удахнула је нови живот познатим композицијама других извођача: „Kashmir” („Лед цепелин”), „Open Your Heart” (Мадона), „You've Got a Friend” (Керол Кинг) и „Separate Ways” (Гери Мур), истовремено доносећи дах егзотичног и непознатог кроз „Кадиш” (јеврејска молитва за мртве), „Фатаморгану”, „Мата Хари”...
   Ништа мање удела у успеху имали су њен беспрекоран јавни имиџ, одсуство скандала и афера уобичајених за многе велике извођаче. „За њу, све је било у гласу”, каже продуцент Иштар Ашдот. Горан Бреговић, са којим је снимила музику за филм „Краљица Марго”, једном приликом се присетио доделе „МТВ” награда 1996:
   „Можеш замислити како то изгледа, каква је то булумента свјетских звијезда. И усред тога се појавила Офра Хаза. Изашла је без икакве пратње, у својој ношњи и сама отпјевала народну пјесму. Цијеле вечери је било јако пуно добре музике, али оно због чега сам ја рекао: 'Боже, што ми немамо ово?' је то са колико је она увјерења и поноса пјевала ту своју пјесму.
 

СВИ РЕКОРДИ

Прва је Израелка номинована за награду Греми, захваљујући албуму „Kirya” (1993). Наредне године, на церемонији доделе Нобелове награде за мир Шимону Пересу, Јасеру Арафату и тадашњем премијеру Јицаку Рабину, Офра је наступила управо на захтев потоњег. Песма „Paint Box” написана је посебно за ту прилику.
   На врхунцу славе много путује и пева на фестивалима широм Европе и САД, осваја награде, краси насловнице часописа. Џони Карсон угостио ју је у гледаној емисији „Вечерњи шоу”. Снимила је шеснаест „златних” и „платинастих” плоча, делила позорницу са Полом Енком, Клифом Ричардом, Мајклом Џексоном, Витни Хјустон. Сарадњама и семпловима песама премостила је многа пространства: Иги Поп, Горан Бреговић, Пола Абдул (и сама пореклом од сиријских Јевреја из Мизрахи заједнице), „Sisters of Mercy”, Сара Брајтман само су нека од имена извођача са којима је сарађивала, у распону од готик-рок до денс жанра.

    Поносна што пјева пјесму из Јемена, којег је тешко наћ' и на мапи, али њено увјерење да је то што пјева добро, да вриједи пјевати управо на тој вечери, то је нешто што је нама одувијек недостајало.”
   Колико је постала важна за сународнике, илуструје авионска несрећа коју је преживела 1987. године, када је летелица ударила у планину на граници са Јорданом. Током часова потраге и неизвесности, јавност је задржавала дах у стрепњи за своју незваничну амбасадорку културе и уметности. Због доследних моралних начела и животног стила, многи су је сматрали божанском женом, али је, наводно, за чланове најуже породице баш зато била „непотпуна”, неостварена личност.
   Чињеница да је била у могућности да се сама издржава омогућила јој је да, уз менаџеров очински опрез, веома дуго одолева бројним просцима са сумњивим мотивима. Нажалост, мало ко је на време приметио како се ломи између амбиције узлетеле на крилима изузетног дара и патријархалне, усађене (?) потребе за породицом. Њени најближи је, поред свих постигнућа, без мужа и деце нису сматрали успешном.

Пепељуга без срећног краја

   Сходно чврстом верском уверењу, сама Офра решила је да буде стрпљива до прве брачне ноћи. У међувремену, умногоме се ослањала на менаџерову процену удварача, без изузетка негативну. Алони тврди како је желео да је пошто-пото заштити од нечасних намера разних „ловаца на новац”. Био је нескривено сумњичав према разведеном бизнисмену Дорону Ашкеназију.
   До разлаза са дугогодишњом заштитничком фигуром долази управо након Офрине удаје за дуго очекиваног „господина Правог” 1997. године. Након венчања (приређеног у њеном старом комшилуку), каријера јој је била у застоју, мада уметница наставља да, овога пута без Алонија, пише песме. Издавачи су одушевљени демо-снимцима, али они никада неће бити објављени.
   Скромна упркос богатству, водила је тих живот, веома много полажући на приватност. Поједини, ретки извори тврде како дуго није била свесна свог стања, други да је морала да крије болест од свих (укључујући одувек посебно блиску сестру, Шули), осим од мужа и два лекара.
   Током десетак фебруарских дана, колико је прошло од њеног пријема у болницу до смрти, гласине су постепено кренуле да урушавају „непробојни” зид тајни. Читава нација све гласније коментарише оно што су чланови породице забранили докторима да обелодане. Неки чак унапред тврде – узрок погоршања су компликације услед стигматизованог, „декадентног” и „западњачког” вируса ХИВ.
   Све што се десило након званичне објаве смрти, 23. фебруара 2000. године, обавијено је велом тајне. По свему судећи, за Офру је кобна била упала плућа као, иначе, прилично ретка и тешка за уочавање реакција на закаснелу терапију. Према онима злурадо склонијим симболици, убио ју је стид, чиме је трагедија употпуњена.
   Разматрања о томе да ли ју је муж заразио сидом (сам Дорон Ашкенази умро је у априлу 2001. године од последица предозирања) или се то догодило приликом трансфузије крви у турској болници, где је завршила услед побачаја, до данас је остало нејасно. Била је прва позната личност из Израела преминула од последица ове болести. У домовини је проглашена вишедневна жалост, а о одласку израелског „цвета” (како ју је назвала колегиница Шошана Дамари) извештавао је „Си-Ен-Ен”.
   Бецалел Алони није присуствовао сахрани своје некадашње штићенице, уверен у то да су погрешан одабир супружника, а посредно и непослушност према ментору, његову звезду отерали у смрт. Преписку са дугогодишњом штићеницом, сабрану у књизи под насловом „Писма Офри”, Алони је објавио 2007. године, поново изазивајући недоумице по питању тога ко је заиста управљао Офром, користио њен новац и славу – брачни друг или менаџер? Исте године, део парка у њеном родном крају назван је „Офрин парк” и намењен деци, коју је много волела. Анђеоски глас Офре Хазе наставља да заноси и надахњује порукама љубави којој је посветила читав живот.