Подвиг о коме се мало зна

НЕБЕСКИ МИТРАЉЕЗАЦ У УЛОЗИ ГУСЕНИЦЕ

Авион је био у пламену а Клем Даулер није имао падобран. За само неколико тренутака летелица ће се распасти у ваздуху...

Тог 28. априла 1944. године још један талас бомбардера полетео је из Енглеске ка Хитлеровој „европској тврђави”. У куполи америчког бомбардера „бе-17” био је митраљезац Клемент Клем Даулер, који у том тренутку још није напунио двадесет година. Регрутован у Западној Вирџинији, САД, првобитно је прошао обуку за возача камиона. Међутим, како је ратно ваздухопловство имало много веће потребе за летачким особљем него за возачима, Клем је брзо обучен за митраљесца. Иза себе је имао неколико задатака из којих се авион увек враћао без иједне огреботине.
  Срећа као да им је окренула леђа тог дана. Бомбардовали су град Авор у Француској. Тек што су изручили смртоносни товар, налетели су на противавионску одбрану. Погођен је резервоар, пламен је почео да гута авион. Посади није остало превише времена. Док се Клем извлачио из куполе, видео је репне митраљесце који су напуштали летелицу. Кренуо је за њима. Тек онда је схватио да je у великој невољи.
    Није имао падобран. Бауљао је кроз запаљени авион све док није натрапао на такозвани грудни падобран. Некако га је наместио и стуштио се ка вратима. Авион је губио висину, кабина је била пуна дима. Када се коначно одбацио од врата, схватио је да иза њега нема никог. Последњи је напустио авион у пламену.

Бацач пламена као пас трагач

   Успео је да заузме одговарајући положај, па је у слободном паду био готово опуштен. Касније је казивао да је био срећан што је напустио авион који је убрзо експлодирао.
   Како му се тло брзо приближавало, Клем је већ смишљао шта му је чинити. Повукао је ручицу падобрана тек када је био сигуран да је довољно близу земљи. Купола је излетела, осетио је удар када га је одбацила увис. Док се спуштао, видео је како немачки митраљези бљују ватру на падобране његове посаде. Било је питање тренутка када ће цеви да окрену ка њему. Вукао је и цимао конопце падобрана у покушају да Немцима отежа посао. Баш у том тренутку, када му се смрт церила у лице, однекуд су се појавила два америчка ловца. У бришућем лету осули су паљбу по немачким митраљеским гнездима. Клем је био безбедан. Макар на тренутак.
   При доскоку је повредио зглоб на нози. Тек када је погледао около, схватио је иронију судбине. Приземљио се на почетак аеродромске писте, коју су нешто раније прописно избомбардовали. Пламен је још осветљавао околину, па се Клем повукао ка живицама које су окруживале писту.
   Тек што се завукао у једну, схватио је да је још неко ту. Био је то Херб Кемпбел, колега митраљезац из његовог авиона. Сатима су чучали у живици. Чули су како их немачке патроле траже. У једном тренутку осетили су дим цигарете док су Немци бајонетима пробадали жбуње. Убрзо су, на Клемов ужас, изнашли креативније методе потраге за обореним авијатичарима.
   Неколико сати касније, Клем и Херб чули су звук мотора. Провирили су и видели тенк који је равнао живицу по живицу. Иза њега је ишао војник с бацачем пламена. Оно што би тенк случајно промашио, овај је довршавао.

Униформа због морала

    Клем и Херб су се већ опростили са животима, када су се Немци необјашњиво повукли. Већали су шта да раде. Могу да се предају и, у најбољем случају, очекују пребацивање у логор за ратне заробљенике. Или могу да покушају да се пробију до Шпаније. Онај тенк их је убедио да је потоња замисао боља. Извукли су се из живице, у оближњем селу украли неки бицикл. Херб је гурао Клема, коме је повреда готово онемогућавала да се креће. Наставили су ка југу.
   Кретали су се искључиво ноћу. Тако су се затекли на планини Муше, нешто после инвазије на Нормандију, 6. јуна 1944. године. Немачке јединице опколиле су планину, за коју се знало да је пуна припадника Покрета отпора. Клем и Херб су тамо нашли групу од петнаест америчких авијатичара. Шуме су врвеле од Немаца. Покушавали су да се пробију, али би свако мало набасали на немачку патролу. Коначно, решили су да се поделе у мале групе. Херб и Клем су се раздвојили.
    Нешто касније, Немци су ухватили и стрељали Херба. Клем је некако успео да се пробије кроз обруч и настави ка југу.
   Ишао је од села до села, од шуме до шуме. Сналазио се како је знао, крао храну, скривао се од патрола. А онда је крајем јула дошао до села Девесе. Опрезно је дошао до центра, осмотрио кафану. Унутра је био амерички официр у пуној униформи, са све одликовањима на блузи. Клем је помислио да је у питању некаква замка. Можда Немци тако лове оборене америчке авијатичаре? Ипак, одважио се да уђе. Није имао ништа да изгуби, већ је био уморан од бежања и скривања.
   Умарширао је у кафану, извукао своје војничке плочице и представио се официру. Испоставило се да је у питању поручник Рој Рикерсон, припадник ОСС (претече ЦИА). Он се са својом Оперативном групом „Луиз” нешто раније падобранима спустио усред окупиране Француске. Зачуђеном Клему објаснио је да се често спушта у село у униформи, најпре како би Французима подигао морал чињеницом да су Американци близу. Потом, како је тихо додао, да би добио понеко бесплатно пиће. Клем није оклевао. Питао је поручника да се придружи његовој јединици. Овај је одмах прихватио.
   Нешто касније дошли су до старог имања близу села. Деловало је напуштено. Нигде никога. Поручник Рикерсон је испредњачио, потом застао насред ливаде. Рекао је да жели Клема да представи својим људима. Овај га је сумњичаво загледао. Којим људима? Рикерсон је звизнуо. Наоружани људи изникли су из траве. Сваки је био камуфлиран грањем и лишћем. Тек када су се упознали с новајлијом, поручникови људи су се вратили на своја места. Рикерсон му је објаснио да је група састављена од добровољаца из војске.

Дуга бесана ноћ

    Месецима су обучавани да делују иза непријатељских линија. Да помажу Покрету отпора, врше саботаже, а све то док живе од онога што пронађу или отму. Потом му је Рикерсон показао место на коме ће да спава. Земуницу ископану насред ливаде и маскирану дрвећем и шибљем. Док није отворио врата, Клем није видео никакав траг нечега што не припада ту.
   Већ сутрадан стигла је допуна залиха. Храна, муниција и цигарете спуштене су падобранима. Чак и четири топа од 37 милиметара. Једино је недостајала пушка за Клема. Морао је да се задовољи пиштољем. И да чека да отму неку пушку од Немаца.
   Није дуго чекао. Већ после неколико дана напали су немачку колону. Тада се Клем упознао с њиховим начином борбе. Чекали су да се Немци што више приближе. Потом би осули паљбу из свега што имају. Нешто касније почели су да користе и топове. Запрегама би их извукли на врх брда и гађали прво и последње возило у колони. Када би њих запалили, остали су били у клопци. Нешто слично глиненим голубовима.
   Средином августа 1944. године Рикерсонова група добила је обавештење да ће се у близини Валона наћи повелика немачка колона у повлачењу, око 1.500 немачких војника. Рикерсон је припремио заседу. На крила је поставио стотинак припадника француског Покрета отпора. Својима је наменио средину. Целу ноћ су провели у заседи.
   Када је коначно свануло, испоставило се да је дојава била лоша. Уместо 1.500, колону је чинило преко 10.000 војника, с припадајућом техником. Није било времена за повлачење. А ни жеље. Рикерсон је издао наређење за напад, запраштало је на све стране. Његови војници су се примакли колони довољно да је заспу ручним бомбама. Клем је додавао гранате нишанџији на топу. Цев се готово усијала. Осматрачи су могли да виде како Немци лете у ваздух, заједно с возилима. Бојиштем су одјекивали крици рањених.
   Када је запраштало с оближњих брда, Американци су схватили да се дешава нешто необично. Испоставило се да су се борци Покрета отпора повукли. На тај положај Немци су извукли митраљезе и минобацаче. Положај на коме је био Клем убрзо се распрскавао у велике грудве земље. А минобацачи су се тек загревали. Митраљези су косили, двојица Француза који се нису повукли пали су погођени. Клем је покушавао да се завуче у неки заклон, махнито празнећи оквир свог пиштоља ка звуку немачких митраљеза. Суочен с катастрофом, Рикерсон није имао друго решење до да нареди повлачење.

Назад на брдо!

    Док су их поручник Рикерсон и још један војник покривали паљбом, борци су се пузећи повлачили. На несрећу, испречило им се митраљеско гнездо. А један од бораца је успут оставио базуку. Клем се на стомаку вратио по њу, све под стравичном паљбом. Коначно, хитац из базуке разнео је митраљеско гнездо, пут је био слободан. 
    Није било говора да се врате до својих возила. Зборно место било је удаљено двадесетак километара. Неким чудом, сви Рикерсонови војници су стигли. Заробљени су им топови, али је поручник наредио целоноћни одмор.
    Буђење је било грубо. Рикерсон је ишао од војника до војника. Добро би их протресао, уследило је постројавање. И свега неколико речи: „Сад се враћамо да освојимо то брдо!”
   Нико се није пожалио. Људи су одмах почели да припремају оружје. Уследио је дугачак марш. Рикерсон и још један извиђач су испредњачили. Клем је пребацивао пиштољ из руке у руку, мислећи да ли ће преживети тај дан. Када се поручник коначно вратио, никоме није било јасно зашто се смеје. Тек када им је рекао да су се Немци током ноћи повукли, постало им је јасно. А оставили су и топове.
   Почетком септембра, Рикерсон је јурио Немце све даље на север. У међувремену, обавестили су команду да је Клем са њима. Стигло је наређење да се он пребаци у ослобођени Лион. Ваздушне битке и даље су беснеле над Европом, па је био потребан сваки расположиви члан посаде бомбардера. Дошло је време да се Клем и Рикерсон растану. Поручник му је обезбедио карту, како би најбрже стигао до америчких положаја. Приложио је и писмо у коме је истакао Клемов допринос борби његове групе. Када је Клем напуштао базу, сви војници ОСС устали су и салутирали.
   Приземљени авијатичар полако је напредовао на југ. Убрзо је почео да среће америчке колоне. У неком селу је „реквирирао” аутомобил, у чијој брави је био остављен кључ. Тако је успео да стигне до Лиона, потом до Авињона. Авионом је пребачен у Енглеску. А када је ушао у ту летелицу, питао се само једно. Где ли је падобран?