За читање и уживање / Марина Москвина

НАШ ЛЕПИ ЧОВЕК

Вратио сам се из школе и видим маму како тужно седи крај окићене јелке и говори:

– Готово је, Андреј. Од данас смо сами. Тата ме више не воли. Јутрос у петнаест до десет заљубио се у другу жену.

– Како то? – нисам поверовао својим ушима. – У коју другу жену?!

– У нашу зубарку Каракозову – тужно рече мама. – Док му је вадила зуб, наш тата Миша је схватио да је она жена његових снова.

Ето ти га сад! Сутра је Нова година, дан за поклоне, чаролије и друга чуда, а мој тата збрисао.

Бојао сам се да погледам лепог човека. Тако се зове цвеће у нашој соби. Без тате оно не може ни један једини дан. Ако није ту, ако је на годишњем одмору или на службеном путу, лепи човек одбаци све своје лишће. Заливај колико хоћеш, прихрањуј, ништа не помаже: остане само гола провидна стабљика која чека да се тата врати. Тад не личи на лепог човека већ на некаквог гољу. И сад је био црн као земља.

– Спаковао је у нови кофер све нове ствари – рекла је мама – па вели: „Немој да тугујеш, остајем с тобом! Једни те исти облаци пловиће изнад нас. Кад год погледам кроз прозор, помислићу: овај исти облак сад прелази изнад моје Људмиле!”

Што се тиче облака, тата је био у праву, јер зубарка Каракозова станује у суседној згради, преко пута дома здравља. И ја сам, наравно, одмах кренуо тамо. Како неко може више да не воли? И то кога? Маму??? Баку?! Деда Сашу?!! Па то ти је као кад бих ја рекао свом јазавичару Киту: „Не волим те више, сад волим другог, бултеријера!” Кит је препаметан, па ипак му ништа не би било јасно! Позвонио сам на врата. Отвори мој тата Миша.

– Андреј! – загрли ме. – Сине мој! Ниси заборавио свог оца?!



И ја загрлих њега. Беше ми драго што ме воли као и пре. Изађе Каракозова с грејачима за уши. Има плаве чупаве грејаче. Јер јој је у стану страшно хладно, као на Северном полу. Ено, тата је већ сав модрозелен.

– Ово је мој наследник – рече јој тата с поносом. – Андреј!

А Каракозова ће:

– Права момчина!

Тата предложи:

– Хајде да ручамо.

Каракозова ће:

– Пре јела треба прати руке!

Док смо тата и ја прали руке, он рече:

– Зубни лекар Нађа Каракозова јако је весела и културна. Занимају је разне ствари. Бави се шахом и стоним тенисом. Шеснаест пута је ишла на планинарење, пет пута се спуштала чамцем.

- Алал вера! – рекох ја. Паде ми на памет како је мама једном изјавила: „Андреј ће порасти и отићи ће од нас.” Тата на то спремно рече: „Хајде да се договоримо: ако нас неко од нас буде напуштао, нека са собом поведе и нас.” Каракозова донесе печену кокошку у пози египатског писара: велики бели стомак, округла леђа, крила скрштена на грудима. Није била шкртица, и тати и мени ставила је у тањир по једно крило, батак и кисели краставац.

– Ове краставце – значајно поче тата – Нађа прави сама у соку од црвене рибизле.

– Мора се додати и мирођија – рече Каракозова. – Само, треба је брати док цвета.

Било ми је јасно да се зацопала у нашег тату. И није погрешила! У ког другог пацијента се могла заљубити, ако не у њега? Гледај га какав је, гледај како тамани кокошку! Нико жив не би помислио да је том човеку данас извађен зуб!

– Нађа је велики стручњак – нежно рече тата.

– Јако волим да вадим зубе – насмеја се Каракозова. – Један мој колега то не воли, па ја вадим и уместо њега.

Тата ми погледом рече: види како је дивна!

Потврдно климнух главом. Тата је био у свом елементу. Бркови му се надигли. Очи пламте. Много невероватних ствари испричао је о себи.

Његова прича ишла је у три правца. Као прво, чега год да се лати, увек уради боље од осталих. Просто не зна шта ће с парама и сличним признањима. Зато има потпуно право да себе сматра изузетним човеком, а не тамо неким. Као друго, у породици где је раније живео (мисли на мене и на маму!) сматрали су га анђелом.

– Реци, Андреј, јесам ли ја добар? – говорио је. – Нисам пробирљив у јелу! Могу да волим само једну жену! И имам два принципа којих се увек придржавам: никад не тугуј и не губи наду!

Као треће, тата је причао како игра значајну улогу приликом усисавања стана и затварања рупа на прозорима. Да неко не помисли да је то само празна прича, он за трен ока позатвара све рупе на прозорима Каракозове кроз које су дували ветрови са Северног леденог океана.

Затим је усисао тросед, иако му је Каракозова бранила.

– Можда имате бува? Или бубашваба? – упитао сам Каракозову. – Тата их тамани као нико на свету.



Марина Љвовна Москвина, познати руски прозни писац за децу, рођена је 1954. године
у Москви где и данас живи. Завршила је журналистику на угледном московском
Универзитету Ломоносов, радила је као новинар за московске листове, радио и ТВ, а од
седамдесетих година пише романе и приче за децу. Њена дела ушла су у најугледније
руске и стране антологије, а 1998. године добила је Међународну диплому Андерсен,
највеће светско признање у области књижевности за децу, за збирку прича „Мој пас воли
џез”, одакле је преузет „Наш лепи човек”. По њеним сценаријима и причама снимљено је
и око 20 цртаних филмова ■


 

– Миша је људина! – рече она с радошћу коју није могла да прикрије.

Почех да се спремам. Тата је изашао у предсобље да ме испрати. Ставио ми је капу, па упита:

– Како сте тамо без мене, сине? Је ли Кит жив? Пазите да вам не провале у стан. Данас се такве ствари често догађају. Не заборави да је Кит прави чувар! Кад смо већ код тога, Кит умире од љубави према непознатим људима. Ако нам и дођу провалници, дочекаће их с толико радости да ће их до краја живота пећи савест.

– А како је лепи човек? – настави тата.

– Не знам – кажем. – Засад има лишће, али изгледа јадно.

Нешто пуче у њему кад помисли на лепог човека.

– Па ја сам право чудовиште! – повика он. – Нађа, тамо је остао лепи човек! Ево његове слике. Ту је још мали. Узели смо га тек што је никао... За алоју не бринем, њој неће бити ништа. А лепи човек, чим ме нема, одбаци све своје лишће. Нађа – тата је већ навлачио капут – покушај да ме разумеш и да ми опростиш!

– Разумем те – рече Каракозова. – Разумем те, Мишо. Ти ниси од оних који остављају своје собно цвеће.

– Остајем с тобом! – викну тата. – Исти облаци пловиће изнад нас. Гледаћу и мислићу: овај исти облак сад прелази изнад моје Нађе.

– Дођите сутра да заједно чекамо Нову годину – предложио сам.

– Хвала – одговори Каракозова.

– Али моја Људмила – напомену тата – не зна да прави колаче. Зна само да скува јаја.

– Ништа страшно, донећу своје колаче – тихо рече Каракозова.

Тата, кофер и ја кренусмо кући.

А кад нас мама и Кит и лепи човек и чак алоја угледаше кроз прозор, од среће умало да одбаце све своје лишће ■

МИХАИЛ БАРТЕЊЕВ
ЖМУРКЕ


Тата и ја смо се играли жмурке у дворишту. Ја сам жмурио, а тата се крио. Он је прави мајстор за сакривање.

Прислонио сам нос уза зид, избројао до тридесет, рекао „Ко се није сакрио, магарац био, сто пута жмурио” и брзо се окренуо.

Иза мојих леђа стајао је чика Иван. Он се није играо с нама него је нешто поливао. Добро је, овде не морам да тражим. Подигох главу, али на дрвету тате није било. Погледах иза гараже, није ни тамо. Није га било ни иза контејнера. Завирих у контејнер – нема га. Погледао сам око улаза – опет ништа. Изађох на улицу, тамо је било много људи, али тате нема. Није га било ни у суседним двориштима ни у суседним улицама. Баш се лепо сакрио!

Изађох на булевар, није ни тамо. Прошао сам булевар, обишао трг – нигде га нема. Како се тако сакрио? Замислих се. Испада да сам претражио скоро цео град, а нисам га нашао. Да се није сакрио негде ван града? Приђе милиционер и упита да ли сам ја Коља Иванов. Рекох да јесам, а он ме позва да пођем с њим. Прво смо се возили аутобусом по булевару, онда тролејбусом и трамвајем, па ишли пешице и стигли у нашу станицу милиције. Тамо сам угледао тату, правог мајстора за сакривање. Кад ме је спазио, скочи, преврну столицу и повика:

– Најзад сам те нашао!

А ја повиках:

– Ниси ти мене нашао већ ја тебе! – и потрчах у наше двориште да не бих поново жмурио. Тата јурну за мном. А за њим полете милиционер који није престајао да виче:
– Морате да се потпишете, морате да се потпишете ■


С руског превео Александар Шево

 

Број: 3555 2020.
Илустратор: Душан Павлић