С окрајка историје

НАПАДИ ИВИЦЕ БЕКА

Био је један од наших најбољих играча на Првом светском првенству и најбогатији фудбалер у Француској, где је и ратовао...

После вишенедељног путовања возовима и бродовима преко пола света, епског наступа на Првом светском првенству у фудбалу у Монтевидеу, у Уругвају, на коме је званично освојила четврто место, и то искључиво благодарећи бруталној крађи у утакмици с домаћином, експедиција Краљевине Југославије коначно се враћала у отаџбину. Остао је горак укус после утакмице у којој су и редари поред терена здушно помагали домаћину. Ипак, потпуни аутсајдери изненадили су и саме себе. Управо су живели своје снове.
   У повратку брод је упловио у Марсељ. Последњег дана августа те 1930. године југословенски тим нашао се у Паризу. Ту су друштво напустили Ивица Бек и Љубиша Стефановић. Наставили су за Сет. Један од кључних играча на првенству у Уругвају, Ивица Бек је већ тада био један од најплаћенијих у Француској. Ако не и најплаћенији. Нешто о чему једва неколико година раније клинац с београдске Чубуре није смео ни да сања. А још није био напунио двадесет и једну.

Из клуба у клуб

   Наставио је да игра у дресу „Сета”. Већ 1933. године постао је француски поданик, а следеће године његов клуб узео је двоструку круну. Никоме раније није пошло за ногом да освоји и првенство и куп. Ивица Бек био је главна звезда клуба. Публика га је обожавала, новинари још више. Постао је прави вођа тима. Упамћено је како је бодрио своје играче када је почетак једне сезоне „Сет” провео зацементиран за дно табеле. У неколико мечева покушао је с оним „Напред, напред!” Резултата није било. Онда се досетио. На следећој утакмици као суманут је урлао:
   – Бејру, Бејру!
   А дотични је био оснивач и вечити председник „Сета”, кога су играчи ценили, а још више га се плашили. И то је Ивица решио да искористи. Изгледа да је страх прорадио. Прва жртва оваквих „мотивационих говора” био је тим Кана. Изгубио је с два гола разлике. Низале су се победе.
   Бек је прешао у „Сент Етјен”. Тамо му није ишло, као да је дошло до некаквог засићења. Појављивале су се вести да је кажњен. Хватали су га у изласцима после поноћи. То ни по јада, него што се после једне бурне ноћи није пробудио на време, па је закаснио да се с екипом укрца у воз. Јурио је колима, стигао на утакмицу, постигао два гола. Свеједно, они из управе му нису опростили. Беку се све смучило. Најављивао је повратак у Југославију.
   Прорадила је носталгија, великом грешком сматрао је свој одлазак у Француску. Није га плашило чак ни то што га је чекао војни рок од четири године, за казну што се није на време одазвао. Само да оконча уговор са „Сент Етјеном”, па се враћа међу своје.
   Док је уговор истицао, црни облаци који су се надвили над Европом почели су да ригају громове. Немачка је напала Пољску 1. септембра 1939. године. Убрзо је добар део Европе био у пламену. У муњевитом рату током маја и јуна Француска је прегажена. Вермахту је требало свега нешто мало више од месец дана да умаршира у Париз. Ешалони немачких војника марширали су испод Тријумфалне капије.
   Већ 18. јуна један од официра који су одбили капитулацију и успели да се пребаце у Енглеску, генерал Шарл де Гол, одржао је говор на „Би-Би-Сију”. Тврдио је да је Француска изгубила битку, али не и рат, те је сународнике позвао на отпор. Један од оних који су прихватили позив био је и новопечени Француз Ивица Бек.

Командант одреда

   За разлику од оних који су отпор схватили као неку врсту грађанске непослушности, Ивица Бек се придружио активним групама на југоистоку земље. Ови нису презали од обрачуна с окупатором, па су у ваздух летеле пруге, складишта, а усамљени немачки војници повремено би осванули у неком јарку, пререзаних вратова. То је повлачило језиве одмазде, па су припадници Покрета отпора били принуђени да попусте стисак. Расули су се по удаљеним крајевима, а једна од таквих група била је и Бекова. По сведочењу Марсела Пута, који је заједно с Беком био командант одреда, нашли су уточиште недалеко од градића Бајона.
   Како се ради о планинском крају, није им било тешко да нађу скровишта. Кретали су се од једне до друге чобанске колибе. Сакривали по напуштеним шталама и амбарима. Повремено би се спуштали с брда и нападали. То је покретало потере, од којих су бежали све дубље у планину. Пут се сећао да су услови живота били страшни. Хране је било мало, готово да су позаборављали када су последњи пут били под тушем. А тек спавање на кревету... Ако би наишли на трулу сламу, деловала им је као краљевска постеља. Свеједно, ишли су са задатка на задатак, без превеликих губитака. А онда су осетили да је притисак Немаца почео да јењава. Било је то почетком јула 1944. године.
    Месец дана раније, 6. јуна, дошло је до искрцавања савезника у Нормандији. Најбоље немачке снаге упућене су на запад, не би ли некако зауставили инвазију. Бекова група се осмелила и све чешће нападала комуникације. Правили су ршум на линијама снабдевања.
   Врхунац је био 14. јула, на француски национални празник. Бекова група ушла је у село одмах поред Бајона. За разлику од претходних пута, ушли су средином пута, под оружјем. Сазвали су збор насред трга, држали говоре. Чак и положили цвеће на споменик жртвама рата. А као врхунац, приређена је игранка. Док су Немци сазнали и средили се да упадну у село, група је већ била далеко.

Утврђени Систерон

    Два дана касније један човек бануо је у коначиште у планини. Страже су га спровеле до Бека и Пута. Тврдио је да има важне податке. Док су већали да ли се ради о провокатору, да ли да га за сваки случај стрељају, незнанац је поменуо Систерон. Вођама је то скренуло пажњу. Радило се о тврђави изнад истоименог градића у близини. Служила је као затвор још пре рата, да би после слома Француске била напуњена заробљеним високим официрима. Потом су официре сменили обични криминалци, углавном црноберзијанци.
   Почетком 1944. године и они су упућени даље, да би тврђава била претворена у затвор за високорангиране таоце из околине, као и заробљене припаднике Покрета отпора. Стражу су држали немачки војници. Место које је одавно било један од пожељнијих циљева за припаднике Бекове групе. И сада је тај доушник тврдио да је велики део немачких стражара упућен на фронт. У тврђави их је остало свега десетак, а појачање још није било стигло. Ако пропусте ту прилику да ослободе затворенике, другу тешко да ће добити. На њима је да одлуче. Немачки војници стижу 21. јула, можда дан касније.
   Бек и Пут упутили су се до тврђаве да извиде шта се дешава. Заиста, страже су знатно проређене, свега двојица Немаца шеткала су се испред капије. Мештани су потврдили причу оног доушника. Главнина је отишла, а нови још нису стигли. Бек је био сумњичав. Деловало му је као замка. Ко зна да ли су негде сакривени Немци, који само чекају да им група Покрета отпора изађе на нишан. Све изнова и изнова обилазили су замак. И увек исто. Видели су само оне на капији и неколико њих на бедемима. Знатно мање него што је било уобичајено.
   Бек и Пут су решили да делају, па шта буде. Време је истицало. Хитро су сковали план. Разматрали су фронтални напад. Брзо су схватили да би то било самоубиство. И мали број стражара би их масакрирао пре него што приђу тврђави. Мораће да се прикрадају. Предвиђене су чак и блокаде путева који воде ка тврђави, како би се онемогућило да Немцима стигне појачање из околних места. Још једном су послали извиднице. Ови су поновили извештај о свега неколицини Немаца видљивих споља. Одређен је датум, 21. јул. Раздељено оружје. Нема више шта да се чека.

Препад из шибља

   Тог јутра, око седам сати, путем ка тврђави ишла је групица људи. Десетак њих, од тога тројица жандара и тројица Немаца у униформама. Два цивила су из даљине личила на агенте. А између њих вукла су се два човека у лисицама. Посртали су, падали. Униформисани Немци би их свако мало гуркали кундацима, а помагали су и жандари, чизмама. Цеви пушака завршавале су у бубрезима несрећника.
   Ову колону неко је пратио погледом. И то из шибља поред пута. Били су све ближе капији. Шибље се размицало. Извиривале су цеви пушака. Први жандар већ је прилазио стражарима. Нешто добацивао на немачком. Ови су се смејали. Иступио је командир страже. Последњи је тренутак да они у жбуњу оспу паљбу и ослободе затворенике. Прекасно, већ је цела група код стражаре испред оковане капије. Ако неко припуца, велика је шанса да ће страдати и сужњи.
   Један од агената пришао је командиру. Посегао је у унутрашњи џеп, тражио документа. Утом је Немац крајичком ока приметио да се размиче шибље у близини. Спазио је одсјај с цеви оружја. Покушао је да откопча футролу о појасу. Утом му је цев пиштоља набијена под грло. Немац је разрогачио очи када је схватио да је агент уместо докумената извадио оружје. И да су се оним затвореницима у рукама уместо лисица створили револвери. Они из шибља су полако пришли. Сада су сви, агенти, жандари, затвореници, па и униформисани Немци, на нишану држали стражаре. Онај агент, који је први пришао, ставио је прст преко усана. Немац је запамтио да му се обраћају с „Бек”. А и чинио му се познатим. Пратио је фудбал још пре рата.

 

ОРУЖАРА СТАРОГ СИНА

   Судетски Немац Вилхелм Бек био је познати мајстор оружар, који се 1871. године из Вршца преселио у Крагујевац. Радио је у ондашњој тополивници, а оженио се Мартом, Чехињом. Када је краљ Петар Карађорђевић ступио на трон 1903. године, Вилхелм се преселио у Београд, где је добио посао. Ту се 23. октобра 1909. године родио и син Иван.
   Ивица, како је брзо стекао надимак, са шеснаест година дебитовао је за први тим БСК, одиграо 50 званичних утакмица, постигао је 51 гол. С пролећа 1928. године преселио се у Шабац и заиграо за „Мачву”. Исте године отишао је у Француску, у намери да постане професионалац.
   Брзо је постао водећи играч у „Сету”. Једну сезону провео је у Швајцарској, потом се вратио у Сет. Касније је играо у „Сент Етјену”, „Ним Олимпику” и „Ексу”. За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је седам мечева и постигао четири гола. Када је узео француско држављанство, забележио је и пет наступа за њихову репрезентацију.

   Стражари су брзо онеспособљени. Најважније је било да су успели да их приволе да отворе окована врата. Па још и да одају где су им колеге, у самом замку. Зато је посао Бековој групи био додатно олакшан.
   Свакој групици стражара прилазио је прво он, Ивица Бек. Неколико секунди касније Немци би завршили везани и сакривени у неком буџаку. И тако све до просторија у којима су држали затворенике. Ови једва да су поверовали када су видели Бекову групу. Били су убеђени да их воде на стрељање. А већ неколико минута касније били су на слободи. Потрпали су се на камионе, кренули ка планини. Успут су повукли и заштитнице. Блокаде путева су остале.
   Немци су се брзо ослободили и подигли узбуну. Стигла је потерна група. Кренули су трагом Бекове групе, али су исто тако брзо и вратили. Трагови су се губили далеко у планини. Зато је стигла казнена експедиција. Страдали су становници оближњег села. А већ месец дана касније, Систерон је испражњен, после једног налета англоамеричке авијације, чије су бомбе добрано оштетиле замак.

* * *

   После ослобођења Француске и завршетка рата Ивица Бек није желео да „профитира” на својој улози у Покрету отпора. Вратио се фудбалу, сада као тренер. Путовао је од града до града на југу Француске и тренирао мање клубове. Нешто касније, окушао се као кафеџија. Бистро му је брзо пропао. Потом је радио као лучки радник, разносио рибу од бродова до продавница. На том послу га је и задесио срчани удар. Преминуо је на бициклу, на улици, 2. јуна 1963. године. Некадашњи најплаћенији фудбалер Француске умро је у сиромаштву. Сахрањен је на гробљу Ле Пи у Сету .

Број: 3551 2020.
Аутор: Немања Баћковић