Живот пише драме

НА ИВИЦИ НЕПОВРАТНОГ

Прошлогодишња трка једрилицама за једног Француза претворила се у ноћну мору кад је остао заробљен у преврнутом пловилу на непрегледној пучини

Трансатлантску трку једрилицама Рут ду Рум такмичари сматрају подвигом који је тежак као освајање Монт Евереста. Да би се прешло око шест и по хиљада километара, од луке Сен Мало у француској Бретањи до групе острва Гваделуп у Карипском мору, потребно је много стрпљења и физичке и психичке снаге, нарочито зато што једрилицом управља само једна особа.
    Шездесетдвогодишњи Француз Лоран Кампруби спремао се месецима за путовање о коме је дуго маштао. Једрење је био његов омиљени спорт од младости, али велика трка није могла да се пореди ни са једним ранијим искуством. За њега је то био најважнији испит истрајности. Припреме су подразумевале свакодневне тренинге на води, трчање, сате проведене у третани. Захваљујући томе, лакше је препродио несрећу која га је задесила насред океана.

Почетком августа прошле године Кампруби је учествовао у квалификационој трци за Рут ду Рум. Из луке у Лисабону кренуо је једрилицом „Жана”, дугачком 11 метара. С првим мраком море се изненада узбуркало. На једрилицу су се обрушили високи таласи и јак ветар. Кампруби је једва успевао да је контролише. После неколико сати, потпуно исцрпљен, одлучио је да бар мало одспава.
    „Жана”, за разлику од њега, није могла да се смири. И даље су се чули удари таласа, звиждук ветра и злослутно крцкање. Из сна га је пренуо јак тресак. Још ошамућен од умора, Кампруби је скочио из постеље. Навикао је на то да су на океану ретки тренуци тишине и спокојства, али одмах је видео да нешто озбиљно није у реду.
    После удара који га је пробудио, једрилица је почела да се нагиње на једну страну. Био је то сигуран знак да је оштећена кобилица, важан део брода који је неопходан де би се одржала равнотежа и стабилност.
   Проценио је да му је остало петнаестак секунди да побегне испод палубе пре него што се једрилица преврне. Стигао је на време, али вода је већ увелико пунила унутрашњост.

Таласи су и даље немилосрдно бацали једрилицу, све док се коначно није преврнула. Вода га је прибила на таваницу, која је после окретања постала под. Приликом пада остао је без наочара за вид, а вода је уништила рачунаре и осталу електронику. Кампруби је још могао да се узда да ће некако наћи одело за преживљавање. После двадесетак минута трагања, успео је да се дочепа црвеног водоотпорног комбинезона. Адреналин га је још држао, тако да није одмах осетио хладноћу, али знао је да без одела неће моћи дуго да издржи.
  Вода му је била већ до струка кад је послао СОС сигнал. Срећа је била у томе што се у једрилици остао ваздушни мехур који му је омогућио да остане изнад површине. Померио се до врата. Чинило му се да је то најсигурније место. Његов позив у помоћ одмах је стигао до шпанске обалске страже. У потрагу за Кампрубијем кренула су два брода с рониоцима и три хеликоптера.

Иако су отприлике знали где се једрилица преврнула, у узбурканом мору није је било лако пронаћи. Угледао ју је пилот једног од хеликоптера. Спасиоци су одмах искључили могућност да једрилицу осигурају канапима и дизалицом подигну на брод. Јак ветар им то није дозвољавао, а и нису имали појма шта се унутра дешава и у ком стању је заробљени такмичар.
    До њега је морао да дође један од ронилаца ког су спустили канапом. Почео је да удара у једрилицу и дозива Кампрубија. Није било одговора. Допливао је до другог дела и наставио да лупа.
    Кампрубију се у једном тренутку учинило да чује звук који се разликовао од оног који су производили немилосрдни таласи. Узвратио је рониоцу, покушавајући да му објасни где се тачно налази. Уследила је потпуна тишина.

Кампрубија је ухватила паника. Ако сад оду, ко зна када ће се поново вратити по њега и да ли ће уопште бити жив. Знао је да ваздушни мехур не може дуго да га штити. Вода ће га кад-тад пробити. Зато је наставио да виче из свег гласа, све док није добио одговор рониоца. То, међутим, није био крај његовим мукама.
    Из сигурносних разлога, спасавање је морало да се одложи до јутра, уз наду да ће се море смирити. Сви су били свесни ризика и могућности да Кампруби неће издржати док не сване. Обавестили су његову супругу да је ситуација непредвидива и да не знају како ће се завршити.
   Кампруби је наставио своју борбу. Ухватио се за ручке са стране и покушао бар мало да се издигне изнад површине и тако избегне да му ледена вода покрива цело тело. Прошли су сати пре него што је потпуно изгубио снагу. Плутао је беспомоћно на леђима. Тргнуо би се тек кад би осетио воду на лицу.
    У раним јутарњим часовима спасиоци су поново дошли до једрилице. Пред њима је био тежак и опасан посао. Морали су да рашчисте поломљене делове који су их спречавали да отворе кабину. До њега су дошли тек после поднева, скоро 16 сати откад се једрилица преврнула. Спасилац који га је извукао признао је да су се плашили да га неће затећи живог.

Лекари су утврдили да је упао у хипотермију. У болници су му пружили неопходну помоћ. Највише их је изненадило то што је Кампруби за мало више 12 сати изгубио неколико килограма мишићне масе. То је показало колико се трудио да се не преда. После несреће одлучио је да се више не такмичи. У најгорим тренуцима схватио је да му је породица много важнија.