С окрајка повести

МЕГДАНЏИЈА ИЗ НЕХАТА

У време Првог српског устанка био је обичај да пре биткe пред супротстављенe војскe изјашу најхрабрији и огледају се у срчаности и вештини. Ово су неки гласовити двобоји...

Маја 1809. године српски устаници прешли су Дрину, те из Поцерја ушли у Босну. Тамо их је пред Бијељином дочекала турска сила постројена на Попову. А испред војске спремне за борбу коња је разигравао Турчин, по традицији мегдана или чарки. Убрзо се међу српским војницима рашчуло да је мегданџија чувени Мула Мехмед Мехо Оругџић.
   Како је сведок Никола Алимпић касније испричао, Мехо је био „хала од свијета”. Сав у злату и драгом камењу, сијао је као сунце бесан јунак на бесном коњу. Изазивао је Србе говорећи да нико не сме да му изађе на мегдан. Знало се да је Мехо командант беговске коњице – „панцирлија”, који су име добили по панцирима и челичним шлемовима. Већина се у српском табору устручавала: нису били ради да гурају главу под његову сабљу. Онда се однекуд појавио Милош Стојићевић Поцерац, војвода Поцерске кнежине Шабачке нахије, и прихватио изазов.

Обарај или падај!

   Ово је обрадовало Меха. Поготово кад је прошла уобичајена размена увреда на почетку двобоја, где је Поцерца назвао „влахом”, док је овај Оругџића частио као „младог потурицу”. Кад је Турчин схватио с ким има посла, још се више одушевио. То је управо онај Поцерац који је на Мишару зграбио сабљу Кулин-капетана.
   Алимпић је причао да је мегдан почео брзо. Борци су се залетели један на другога, а земља је тутњала под копитама бесних атова. Испалили су по кубуру један на другога и промашили. Турчин, бесан због промашаја, опалио је другу. Поново промашај. Милош Поцерац је обуздао коња, пажљиво нанишанио и повукао обарач. Тане је погодило Меха посред груди, али је панцир издржао – Турчин је остао у седлу. Дохватили су се сабљи, Турчин је љутито салетао Милоша и неколико пута га дохватио сечивом. Утом је и поп Лука Лазаревић, командант устаничке војске, решио да прекрати мегдан. Уосталом, Турчин је носио панцир, па су од самог почетка мегданџије биле у неравноправном положају. А то је Србе ослобађало обавезе да воде рачуна о неписаним правилима двобоја, која забрањују било какво мешање и уплитање. Поп Лука је Алимпићу и још двојици издао команду:
   – Удри! Обарај или падај!



   Сасули су ватру на Турчина. Сад га панцир није заштитио: суновратио се на земљу. Коњ се залетео ка турској војсци, али га је неко из српске војске ухватио. Какав је био обичај, Меховог коња и одело добио је Милош Поцерац. Себи је оставио коња и сабљу, док је остатак спреме поделио Алимпићу и његовим саборцима.
   Овај двобој опевао је и Филип Вишњић у песми „Милош Стојићевић и Мехо Оругџић”. Додуше, његов приказ се унеколико разликује од Алимпићевог, утолико што Поцерац сабљом скида главу Турчину.

Спасоносни свилени шал

   Ако се та сведочења разилазе, око овог двобоја сви сведоци су сагласни. Октобра 1810. године око 30.000 Турака, под вођством Али-паше Видајића, шајкама се спустило низ Дрину. Брзо су се нашли на Тичар пољу код Лознице. Град је бранило свега 1.200 Срба, под вођством војводе Анте Богићевића.
   Увидевши каква је сила пред њим, Богићевић је тражио помоћ. Стигло је око 10.000 бораца под командом Јакова Ненадовића и Луке Лазаревића. Од раног јутра постројене војске су се гледале и одмеравале. Поново је испред турске војске изгалопирао један ратник. Сведочанство је оставио бимбаша Узун Мирко Апостоловић, испричавши Милану Ђ. Милићевићу да је пред војску изјахала „једна крупна Туркешања црних и здраво великих бркова”.
   Кад се нашао испред строја, зауставио је коња, прекрстио ноге у седлу и запалио чибук. Пушећи је звао да му неко изађе на мегдан. Није дуго чекао. Са српских положаја на коњу је излетео Цинцар Јанко Поповић. Одавно је био на гласу као кавгаџија, па је ово за њега био тек један од небројених двобоја. Изјахао је пред Турчина и позвао га да поделе мегдан. Турчин испрва није веровао:
   – Лажеш, влаше, ти ме дочекати не смеш, ти ћеш побећи.

КУРСУЛИН ВАРЉИВИ ЧИБУК

    Најгласовитији мегданџија у Срба био је Јован Петровић, међу Турцима познат као Курсула („мегданџија”). Први забележен двобој имао је на брду Љубићу код Чачка. На гласно упућен изазов српској војсци из турских редова он је нехајно узјахао, мирно запалио чибук и стрпљиво ишчекивао непријатељев напад. Онда је извадио кубуру и, пре него што је повукао ороз, испустио задржавани дим, као да је оружје заказало. Противник је с осмехом јурнуо, али га је дочекао смртоносни пуцањ.
    Слично је било и код Карановца (Краљева) кад је, јула 1805. године, дошао главе чувеном мегданџији Мехмед-аги Игуру. А пет година касније на Варваринском пољу Турчин је изазвао на двобој самог Карађорђа, коме руски пуковник Орурко није дозволио да се излаже опасности. Ни Хајдук Вељку, рањеном у леву шаку, нису дозволили да се окуша у борби прса у прса. На срећу по морал српске и руске војске, ту је био Курсула, с кобилом Стрином, коју је добио на поклон од Карађорђа...
   Умро је десетак дана од рана које је задобио у делиградском шанцу, 29. августа 1813. године.
   Сличном тактиком, пушећи лулу у седлу и варљиво испуштајући дим, као мегданџија прославио се и Мијаило Глувац, момак код попа Луке Лазаревића. Страдао је у Шапцу 1810. године, због непажње српског тобџије.
   И Лазар Мутап је приличан део славе стекао као вешт мегданџија иако се двобоја пред устрепталим војскама нису устручавали ни Хајдук Вељко Петровић, војвода Стојан Чупић, Цинцар Јанко Поповић и многи други.

   Јанков одговор се проломио пољем:
   – Ајд’ на мејдан, ако жена ниси, нећу ти се с пута уклонити!
   Турчин је полако истресао чибук, одложио га, па заурлао:
   – Вала, кад побећи нећеш, хетоме!
   Изненада је подбо коња и јурнуо на Јанка да га посече. Овај је опалио из две кубуре и погодио турског мегданџију, који се само мало занео у седлу. Настао је хук у војскама, поглавито српској. Турчин се није обазирао – и даље је помамно јуришао. Јанко се, схвативши да нема изгледа у таквом двобоју, дао у бег. Турчин га је ипак стигао и замахнуо сабљом. Јанко је добио ударац по глави.
   На срећу, ублажио га је свилени шал који је носио обмотан попут турбана. Сечиво га је просекло, али је донекле и склизнуло. Турчин се спремао да зада одсудан ударац, облећући около. То је видео гласовити мегданџија Стојан Чупић. Залетео се, пресрео Турчина и једним замахом одсекао главу коњу. Мегданџија се дочекао на ноге, те је пешке, са сабљом у руци, прокрчио себи пут у турски логор. Сутрадан се рашчуло да је умро од „тешких убоја пушчаних”.

Хајдук Вељко у грозници

   Милан Ђ. Милићевић записао је и сведочење млађег брата мегданџије Хајдук Вељка Петровића – Милутина званог Хера, који је имао око 20 година кад су октобра 1811. године Турци почели опсаду Неготина. Вељка је ухватила грозница, па је једва могао да стане на ноге. Српска војска је била ушанчена баш тамо где је два дана узастопце Турчин на белом коњу долазио да их чика, тражећи јунака који би му изашао на мегдан. Нико од Вељкових коњаника није се усудио да одговори на изазов Турчина за којег се испоставило да је Пазванџић, чувени мегданџија из редова видинских јаничара.
   Првог дана Турчин је дошао у подне. Сутрадан – чим се разданило. Викао је, ружио, псовао, оне у шанцу називао страшљивцима. Тада је пешке од своје куле до шанца дошао и Вељко. Ноге су клецале под њим, зуби му цвокотали од зиме. Назвао је Бога војницима, те упитао какав је оно Турчин у пољу. Један од искусних ратника једва се усудио да каже да Пазванџић зове неког на мегдан. Хајдук Вељко је заповедио да сутра не жели да га види на том месту, окренуо се и отишао.
   Чим је свануло, ето ти Турчина опет. Вељко га је угледао с куле, па полако кренуо ка шанцу. Севао је очима на своје:
   – Шта ја вама јуче рекох?
   Сви су ћутали, сем Милутина:
   – Забога, ко да му изађе на мегдан?
   – Ти, Милутине, ти!
   Милутину се следила крв у жилама. Није чуо шта је Вељко још рекао. Тек су му саборци казали да је заповедио да крене за њим. Нашао је Вељка на кули с Чучук Станом. Наредио је спреме његовог коња Кушљу онако као кад он лично иде на чарку. Стана је климнула главом и изашла. Узео је кубуре са зида и сам их напунио, а затим се обратио Милутину:
   – Ти досад ниси излазио на мегдан, па добро пази шта ћу ти казати. Кад изјашеш Кушљу одавде, окрени чаршијом па, кад дођеш пољем у наш логор, држи се на коњу и узду му добро притегни. Кушља је научио да, чим војска викне ура, скаче и подиграва, па те може збацити. Чим из логора изађеш, иди слободно к Турчину, али све држи десно – да ти је он увек с леве стране. Ја сам Кушљу научио окретати улево, па ако то заборавиш и почнеш га удесно окретати, пропао си.
   Милутин је ћутао. Вељко је онда стао да га пропитује, да види да ли је добро запамтио:
   – С које стране да ти буде Турчин у пољу?
   – С леве.
   – Е добро! Сад слушај, Турчина се не плаши нимало, али за живу главу не пуцај докле он не опали! Ако је прави Турчин, он те неће убити докле најпре не рекне „Вурун, бре”. Не шали се да га послушаш! Кад дођеш на 50-60 корака, он ће те све више чикати да ти први пуцаш, а кад види да нећеш, он ће џарнути коња, истргнути кубуру и, јурнувши на тебе, викнути „Вурун”, те опалити, па ће у тај мах поред тебе пролетети. Кушља ће се онда сам улево окренути, а ти тада пуцај у њега. Него, брате, добро стегни колена кад Турчин викне, јер ће Кушља поклекнути и већи мах заузети да се налево окрене, а ти ту можеш пасти, ако се добро не држиш.
   Пошто је брата још једном преслишао, Вељко је кренуо ка дворишту. Милутин га је пратио ћутке. Испред куле је већ стајао спреман Кушља. Вељко је још једном прегледао кубуре и ставио их у кубурлуке. Онда се окренуо ка Милутину и, пожелевши му срећан пут, викнуо:
   – Јаши!
   Овог је прошла језа. Прекрстио се и узјахао на једвите јаде. Окренуо је коња ка чаршији, по упутству. Кушља је беснео под њим, њиштао и поигравао. Како је чуо војничко ура, бацакао се на све стране. Збацио би Милутина да га брат није упозорио да се добро држи.

Послушни Кушља

   Кад је изјахао у поље, Турчин је чекао. Чим је угледао Милутина, полако је кренуо ка њему. Овом су се пред очима указивали некакви разнобојни кругови. Препао се као никад пре. Ипак, у глави су му остале Вељкове речи да коња добро стегне коленима, да никако не пуца први и да му Турчин увек остане с леве стране. Пришао је на око сто корака. Турчин је повикао:
   – Вурун, бре!
   Милутин је премро. Турчин га је опет понудио да пуца први, али он није одговарао, већ је прилазио, трудећи се да противника држи слева. Онда је Пазванџић изгубио стрпљење и опалио. Као муња пролетео је поред Милутина, право у турски логор. Ту је Кушља учинио све како је Вељко казао. Није дао Турчину да се врати, него је морао да прави велик круг. Кушља га је готово престигао, Милутин је извадио кубуру, па испалио за Турчином. Пошто је одјекнуо пуцањ, смрачило му се. Себи је дошао тек кад га је Кушља донео пред кулу, одакле су и кренули.
   Вељко је посматрао двобој. Милутин се готово срушио с коња и клецаво се попео на кулу. На вратима га је дочекао брат и пољубио у чело:
   – Срећан ти, брате, први мегдан! Виде ли како се с бесна коња стропошта твој противник?! А што тај пиштољ држиш у руци?
   Мучени мегданџија се тек онда сетио да је требало да задене пиштољ у кубурлук. Вељко је дозвао Чучук Стану да им донесе по једну љуту. Кад су попили, послао је брата у собу да се одмори. Милутин је тек онда увидео да је савладао Пазванџића. То је био први и последњи пут да га брат, страшни Хајдук Вељко Петровић, пољуби.