Питам се, питам

МАЛА КАП СРЕЋЕ

Ако прецењујемо свој рад, а потцењујемо туђи, онда се лако деси да изгледа да има много више посла него што га стварно има.

Моја супруга тврди да она обавља већину кућних послова. Ја мислим да и ја доста учествујем. Када саберемо колико она каже да је урадила и колико ја тврдим да сам помогао, испада да смо завршили много више посла него што га има. Да не претерујем, рећи ћу да урадимо барем 120% посла заједнички, али вероватно и много више. Можда нешто поновимо, на пример она опере суђе, а ја не приметим па га и ја поново оперем? Не, тако нешто се никада није десило. У ствари, увек остане нешто незавршено. А ми урадили више него што треба. Наше тврдње много су веће од стварног стања.
   Али, уколико се деси да се око нечега не слажемо или се појави неки проблем, када завршимо расправу, моја супруга мисли да је она углавном крива, а ја мислим да сам ја крив. Ако саберемо њену тврдњу о кривици и моју тврдњу о кривици, то је много више него што би требало да буде. Наше тврдње су опет много веће од стварног стања.
   Претерујемо и када се хвалимо и када се кудимо.
   То није намерно. Једноставно јако добро видимо и знамо све шта смо ми урадили или скривили, али не знамо шта су све урадили други људи око нас. Знамо делимично, али не све, а поред тога и не осећамо туђи рад тако добро као свој, тако да увек прецењујемо свој рад а потцењујемо туђи.
   Склоност да прецењујемо себе, а потцењујемо друге, води нас ка томе да често потцењујемо и многе друге ствари које утичу на наш живот.
   Као, на пример – срећу.

Рођендан

   Мој отац је рођен у јануару, а његов најбољи друг из детињства и касније венчани кум, рођен је у децембру једну календарску годину раније. У стварности, будући кум је био само неколико дана старији од мог оца, али генерацијски је био читаву годину дана испред њега. И један и други кренули су у школу оне календарске године у којој су напунили седам година живота, какво је било правило у њихово доба, али мој отац је био најстарији у генерацији, а његов друг најмлађи.
   Мој отац је током школовања био добар спортиста. Бавио се фудбалом, одбојком, стоним тенисом. Често је побеђивао на школским такмичењима.
   Његов друг није имао никаквог успеха у спорту и веома брзо је дигао руке од покушаја. Говорио је да има „две леве ноге” и да спорт једноставно није за њега. Али он је у својој генерацији био скоро годину дана млађи од оних рођених почетком те године – у јануару, фебруару, марту. Када имате само седам година, то је огромна разлика у развоју. Наравно да су његови школски другови рођени почетком године били бржи, јачи, виши од њега и много лакше су се пробијали у спорту. А и наставници физичког су их примећивали и трудили се да им више помогну и упуте их. До двадесетих година, када се та разлика у развоју брише, ови млађи су већ давно одустали од спорта.
   Такође, са доста мање труда, мој отац је био одликаш, а његов будући кум солидан, увек на граници између одличног и врло доброг, али са доста више труда.
   Све своје успехе у школи мој отац је касније приписивао свом напорном раду, вежбању и учењу. Никада није признао, а вероватно му није ни пало на памет, да је имао среће што је рођен у јануару. И што је био најстарији у генерацији.
   Данас у Србији деца крећу у први разред основне школе са шест и по до седам и по година старости. Пресек су сва деца рођена у распону од првог марта једне године до двадесет осмог фебруара следеће календарске године. Ко је рођен крајем фебруара, кренуће у школу са шест и по година, а ко је рођен почетком марта, са седам и по. Деца рођена у марту, априлу, мају имају веће шансе да их приме у школске спортске тимове и вероватно ће лакше да уче. И никада неће ни помислити да су имали мало почетне среће.
   Без обзира на то да ли је у питању календарска година, школска година или сезонска година за одређени спорт, увек је у питању распон од годину дана.
   На пример, за већину међународних спортских такмичења за младе, пресек је први јануар. Тако је и за Унију европских фудбалских асоцијација (УЕФА) која, између осталог, приређује и такмичење за младе до 17 година.
   Графикон месеца рођења младих такмичара за УЕФА првенство 2018. године изгледао је овако:
   58 рођених у јануару, па редом 51, 46, 39, 39, 26, 16, 10, 13, 10, 5, 7.
   Чак 58 младих фудбалера рођених у јануару и 51 у фебруару наспрам 5 у новембру и 7 у децембру.
   Слично је и за сваку другу годину.
   У двадесетим годинама датум рођења више не игра тако велику улогу, али много већи број фудбалера рођених почетком године имао је прилику да проба, да буде примећен на самом почетку.
   Ова околност са месецом рођења зове се „ефекат релативне старости” и приметан је, поред спорта и науке, и на високим политичким и руководећим положајима, где су такође у већини људи који су били најстарији у својој школској генерацији. Упитајте шефа колико је тачно имао година када је кренуо у први разред основне школе.
   Наравно, ово није толико важно ако сте баш даровити, тако да успеју и неки најмлађи, али мала почетна срећа увек добро дође, а ми je тешко признајемо или је једноставно не видимо, зато што прецењујемо свој рад. Да ли је ико захвалан за свој датум рођења? Вероватно не.

Срећа или напоран рад

   Поред утицаја релативне старости, постоје и многе друге ствари које нам дају боље шансе, бољи почетни положај, али их углавном не примећујемо и не признајемо. На пример, ако желимо пословни успех, важно је и у којој земљи смо се родили. Бурунди има најмањи бруто национални доходак на свету од свега око 700 долара по становнику. Ако сте рођени у Бурундију, никакав рад вам неће помоћи да постигнете неки велики успех или велику зараду.
   И породица у којој сте се родили има велику улогу и то не само у смислу да ли су вам родитељи богати или не. Веома је важно да се слажу са вашим избором, да вам пружају подршку. А можда су вам родитељи бранили да се бавите нечим што сте желели? На пример, можда сте хтели да се бавите скијањем а родитељи су вам рекли:
   „Заборави скијање, то је опасно. Прихвати се књиге и завршавај школу.”
   Ма какав таленат да сте били, ако вам нису дозволили да тренирате, неће ништа бити од ваше скијашке каријере. А можда сте волели математику а родитељи су вас терали да тренирате тенис који вас уопште није занимао. Изгубили сте време радећи нешто за шта немате дара, а нисте имали времена да напредујете у ономе шта вас занима и у чему сте могли да успете.
   Било да је у питању рођендан, држава, породица или нешто друго, почетна срећа изузетно је важна за успех, али веома ретко ћете чути успешну особу која каже:
   „Имао сам среће.”
   Готово сви ће рећи:
   „Иза мог успеха стоји само напоран рад.”
   Потпуно је разумљиво зашто тако размишљамо. Ако иза нашег успеха стоји срећа, онда изгледа као да наша даровитост и наш напоран рад не вреди ништа. Али срећа је само мали део успеха.
   Јусејн Болт је најбољи спринтер на свету. Али када је оборио светски рекорд, имао је ветар у леђа довољан за тих пар стотинки секунде. И без тог рекорда он би био најбољи на свету и то може да захвали напорним тренинзима и великом дару, али са то мало среће, са тим ветром у леђа, постигао је рекорд који ће дуго да стоји. Тако је и са рекордима у скоку удаљ, троскоку, сто метара са препонама. Мало среће спојено са напорним радом и даровитошћу.

Колачићи

   Мало среће нарочито је потребно тамо где је велика конкуренција. Ако има много људи које желе исто што и ви, обдареност и напоран рад су веома важни за успех, али нису увек довољни.
   Углавном смо несвесни те мале среће која нам се деси зато што срећа није нешто што смо ми урадили. Немамо никакве заслуге за њу. Она се деси или се не деси и не желимо да наш успех приписујемо случајности.
   Али управо то потцењивање среће у ствари повећава наше шансе за успехом. Ако бисмо проценили да треба много и напорно да радимо, а да је крајњи успех тако неизвестан, не бисмо ни почињали са радом и, самим тим, не бисмо ни успели. Корисна је илузија да потпуно владамо својом судбином. Такође, потцењивањем среће лакше оправдавамо своје место у друштву. Ако сте веома богати или моћни, можете то једноставно приписати свом раду, даровитости и памети. Тако лакше прихватамо неједнакост.
   У једном огледу на Калифорнијском универзитету студенти су подељени у групе од по три особе. Групе су раздвојене у посебне просторије и добиле су задатак да расправљају о моралу. Након пола сата, студент који се највише истицао у свакој групи проглашен је вођом, а мало касније свака група је добила чинију са четири колачића. И наравно, у свакој групи вођа је добио два колачића а остали по један. Оглед је поновљен са другим студентима, али овог пута вођа се бирао случајно, пре почетка расправе. И опет, када су стигли колачићи, вођа је добио два без обзира на то да ли се истицао или не. И сви су сматрали да је то његово природно право. А положај су добили потпуно случајно. Уз мало среће.
   Када једном успемо или заузмемо одређени положај, чини нам се природно да смо то заслужили. И чини нам се природно да уз тај положај долазе и све друге добре ствари.
   У једном другом огледу две групе студената добиле су задатак да размишљају о свим добрим стварима у свом животу. Онда је једна група студената имала да напише шта су они урадили да им се те ствари десе, а друга група је да напише које су то све случајности довеле то тих лепих тренутака. Када је оглед завршен, студенти су добили новац за учешће, али им је онда понуђено да поклоне тај новац у добротворне сврхе. Група која је писала о случајностима и срећи које су их довеле до лепих тренутака поклонила је много више од прве групе која је писала о свом доприносу да се ти тренуци десе.
   Већина успешних људи су без сумње вредни и даровити, али и они, као и сви ми, једноставно не схватају колико су среће имали и то им даје изобличено виђење стварности. Сви су они вредно радили да би стигли до успеха и, према томе, заслужили су га и то је награда за сав њихов труд. Али немају искуство свих оних других људи који су такође вредно радили а нису успели. Према томе, природан закључак је да су сви остали мање даровити и мање вредни. Такво виђење ствари успешне људе често чини мање великодушним. Њима припада тај четврти колачић.

Препознавање среће

   Прихватање и препознавање среће приближава нас стварности, али такође и други људи нас много више воле и цене ако признамо да није у питању само наш тешки рад.
   Ако напишемо све шта смо успели у животу и на крају, само у последњој реченици кажемо да је за све то у добром делу заслужна и срећа, људи ће много више да нас воле и цене него ако у последњој реченици кажемо да је за све заслужан наш рад и само рад. Без обзира на то што је остатак текста потпуно исти. Потпуно је исто и у предузећима где радници боље раде и више цене власника који признаје да је имао среће и да није све баш само његова заслуга.
   Али, да бисмо били успешни, ипак прво треба да верујемо у себе и у своје способности и рад и да верујемо да сами потпуно управљамо својом судбином. Али такође морамо да будемо свесни да то није баш потпуно тачно и да увек постоји нека, макар мала, кап среће. И за нас и за било кога другог.