За читање и уживање - Јевгениј Иванович Носов

МАЈСКИ ДАР

Целе ноћи грмела је прва мајска олуја. Али, пред расвит је небо било већ чисто, а од олује осташе само необична свежина, умивена зелен и распењене локве у удубљењима пруге. Приградски воз вуче свој вео од нежноружичасте паре по тим барицама, по црним ораницама и блатиштима наливеним водом. Вивци су се дигли са лугова, кричући и премећући се с крила на крило, дуго лете напоредо с вагонима, ронећи кроз клупка проређене паре.
   У отворене прозоре улеће гипки шумски ветар. Ветар равна завесице, куштра косе путника, нестрпљиво преврће странице књиге у рукама мог суседа, али нико и не мисли да устане и подигне прозорска стакла. И, чини се, у вагону нема таквог човека који не би осетио и овај мајски ветар, и необичну свежину боја иза прозора, и јак мирис земље, влагом напојене. Према свему томе тешко је остати равнодушан. Вагон је дуг, без преграда. Ја видим скоро све путнике.
   Мој сусед – старији човек, градски обучен, с малим подераним коферчићем на коленима иде, вероватно, на службени пут. У самом почетку пута он је из кофера извадио књигу, отворио је на средини, наместио наочаре и спремио се да чита. Али, једва преврнувши две-три странице, загледао се кроз прозоре.
   – Каква благодат! – дотиче суседа за рукав старац који нам седи иза леђа, с друге стране клупе.
   Старац између оштрикавих колена држи хрпицу загаситих прутова. Прутићи су на почетку овијени врећицом, а коренима спуштени у кофицу.
   – Време је већ и умирати, а ја засео! – старац се добродушно смеје, обнажујући празне ружичасте десни.

Путују и две другарице у шареним свиленим новим марамама с истоветним ђерданима. Уз њих седа морнарчић. Девојке се збуњују, црвене, одговарају оштро, али не терају момка.
   – Изгледа да вас две никуда не путујете? – морнар се примиче ближе и завирује им у очи.
   – Никуда.
   – Тако се ни удати нећете.
   – Ми смо већ удате.
   – Ватру палите.
   – Молим?
   – Ватру палите, велим. То јест, лажете да се удате.
   Воз је застао на скретници. Морнар извирује из прозора, гледа десно-лево, затим скида са себе качкет, баца га на клупу поред девојака:
   – Реците да је заузето! – и наврат-нанос искаче из вагона.
   Воз се миче. Поред споро пливају циглени кућерак станице, бунар с кровом на две воде под брвнаром, крљ старих железничких прагова, жбунови успутних засада. Одједном кроз прозор улећу гране дивље трешње. Једна, друга, трећа... Девојке лове трешње, а истовремено се у прозору показује задовољна, насмешена физиономија морнарева. Он се ухватио руком за рам и трчи напоредо за вагоном. Другарице циче. Морнар једним кораком упада у вагон и натукњује качкет директно на лати трешње, у косу залутале.

И опет воз лети, и опет по вагону луња ветар. Људи су се окренули један другоме, разговарају.
    И тек сада сам обратио пажњу на жену која седи баш мени насупрот. Она има округло лишце, дечје широк и прћаст нос, пуне суве усне. Сиве очи у позадини тамне опаљене коже чине се прецветалима. Под марамом се види граница препланулости, иза које се беле нежне малене уши с јефтиним минђушама. Њој је, мислим, већ око тридесет, али у читавом њеном лику ипак је остало нешто од девојчурка. Она читавим путем седи тиха. Поврх плаве хаљине повезана је чиста бела кецеља, у још неисправљеним наборима. По тој кецељи погађам да је она из удаљеног забаченог села, где се још сачувао обичај да се, у нарочитим случајевима, повезује бела прегача. У тој одежди она личи на ученицу у прописаној одећи. Руке држи под прегачом, дланове је положила на колена. Крај њених ногу стоји корпа од прућа, прекривена карираном марамом.
    Због нечега с њом нико не разговара. Она такође ћути, каткад ослушкује речи, понекад дремуцка. Гледам у њу сажаљиво. Она је тако невешта, усамљена некако равнодушна према свему.
   На следећој станици упада бучна група сеоских момака. Свилене кошуље, потпасани капутићи, чизме очишћене до огледалне јасности. На звуке хармонике, као на магнет, путници окрећу главе. У вагону постаје бучно.
    Гледам жену у белој кецељи. Она седи и даље онако тихо и мисли о нечему свом. Затим споро испод прегаче извлачи руке, увлачи их у корпу и шири рубац. Рука лута дубином корпе, она узима мали смотуљак у сивом хартијском омоту. Жена размотава папир и на кецељу простире нову дечју кошуљицу. Кошуљица је за трогодишње дете, плава с белом траком. Жена дуго разгледа оно што је купила, скупља и опет простире кошуљицу на коленима и опрезно по њој прелази широким дланом. Рука је јака, мушка. Шуштави, уморни прсти лепе се за материјал.
   И ја видим како радошћу почиње да сија њено лице. На образима, кроз жар, наступа руменило, очи се пуне дубоком плавети, а на уснама је тихи светао осмех, усне се мичу и нешто шапућу, нешто говоре кошуљици...
   Старац са садницама јабуке вишезначно ми клима главом и устима примиче прст. Затим дотиче свог суседа.
   Њене руке још исто онако леже на дечјој кошуљици, али она сада гледа кроз прозор и очи су јој пуне тихе радосне замишљености.