Живот пише драме

КРИЦИ ИЗ ПОДРУМА

Због грешке тројице полицајаца младић је ни крив ни дужан завршио иза решетака. После неколико дана схватио је да су сви заборавили на њега.

Андреас Михавеч је лежао склупчан на тврдом кревету, узалудно покушавајући да схвати шта се дешава. Полицајац који му је наредио да уђе у затворску ћелију није га удостојио никаквог објашњења. Закључао је врата и оставио га у потпуној тишини. Младић је претпоставио да су га довели јер је био сведок у саобраћајној несрећи. Био је сувозач у аутомобилу који је изазвао судар, али помислио је да то није довољан разлог да га држе у притвору. Осамнаестогодишњаку је то био први блиски сусрет с људима у униформама и био је потпуно збуњен.
    Тишина је учинила да време тече неподношљиво споро. Није могао да заспи, надајући се да ће сваког тренутка неко доћи и позвати га на разговор. Скучена ћелија у коју је смештен 1. априла 1979. године налазила се у подруму полицијске станице у аустријском граду Xeхсту. Андреас се грозио саме помисли да је негде испод земље где нико не може да га чује. Ипак, убеђивао је себе да ће се ускоро цела забуна разрешити. Објасниће шта се десило и пустиће га кући. Тамо га чека мајка, којој сада не може да јави где се налази.
    Полицајци у просторијама изнад његове ћелије бавили су се другим пословима. Ту су била и три инспектора, обавили су увиђај на лицу места и одвели Андреаса у притвор. Написали су извештај, сачекали крај смене и кренули својим путем. Нико се није сетио младића у подруму.

Кад се сутрадан пренуо из сна, Андреас се загледао у хладне зидове ћелије. Сан му је донео мало утехе, али буђење га је брзо отрезнило. У секунди је постао свестан ужаса који га је задесио. Нико није дошао по њега. Нико га није питао да ли је гладан или жедан. Безуспешно је покушавао да нађе разумно објашњење. Чак и ако су сви у згради заузети, у неком тренутку су морали да се сете да су га затворили у подруму. Али шта ако су потпуно заборавили на њега?

У налету панике испустио је очајнички крик. Почео је да дозива упомоћ, молио – све је било узалуд. У подруму је и даље владала тишина. Никакав звук није указивао на то да у близини има живе душе. Био је сигуран да полицијска станица није празна, али то га није нарочито умирило. Очигледно га нико није чуо.
    То је био тек почетак Андреасове муке. Младић није могао ни да наслути да ће она трајати читавих 18 дана. У малој ћелији није постојало ништа што би му утолило жеђ и глад. Како је време одмицало, било му је све теже да размишља разборито. Ум му се мутио од умора, а тело је слабило. Жеђ је била неподношљива. Капљице кондензоване воде са зидова у које је пиљио данима биле се једина течност коју је уносио у организам. Знао је да то није довољно и да ће ускоро цело тело почети да се гаси.
    Андреасова мајка је пријавила његов нестанак недуго после несреће. Полиција, међутим, није имала намеру да ишта предузме. Ни тада никоме није пало на памет да је у питању младић који је одведен у притвор после удеса. Тек кад су запослени у станици осетили да се из подрума шири непријатан мирис, коначно су сишли да открију шта се дешава.
    На поду прљаве ћелије лежао младић и једва давао знаке живота. Није успео ни да изговори своје име. Одмах су га одвели у болницу, где су се лекари својски потрудили да му помогну. Бунцао је, изгладнео и потпуно испијен. Касније су утврдили да је изгубио 24 килограма! Срећом, за неколико месеци успео је потпуно да се опорави.

У полицијској станици је завладала општа пометња. Неко је морао да буде кажњен. Тројица одговорних полицајаца завршили су на суду, али, уместо да свако до њих призна кривицу, покушали су да се извуку наизменично пребацујући одговорност један на другог. Пошто није било довољно доказа да би ико завршио иза решетака, наложено је само да плате новчану казну. 
    Две године касније, суд је одлучио да и Андреас због свега што је претрпео добије надокнаду. Иако правда није задовољена, младић је био срећан што је извукао живу главу. У Гинисовој књизи рекорда забележено је да је он једини човек који је толико дуго издржао без хране и воде.