Поигравање с великим делом

КРАЉ ЛИР ЗА ОПТИМИСТЕ

Више од једног и по века на енглеским позорницама изводила се позната Шекспирова трагедија – са срећним крајем.

Чак ни неки од образованих, начитаних умова попут Самјуела Џонсона (1709–1784) нису имали довољно храбрости да се суоче са појединим сценама у „Краљу Лиру” Вилијама Шекспира. Доктора Џонсона толико је погодила смрт краљеве кћери Корделије да неколико наредних година није могао да смогне снаге да поново узме књигу у руке. Зато не чуди што је угледни енглески књижевник и лексикограф стао на страну оних који су подржали прерађену верзију трагедије, насталу из пера песника и драматичара Нејума Тејта (1652–1715).
   То што се његова „Историја краља Лира” завршава срећним крајем, за Џонсона је само био доказ да је Шекспиров комад био „неподношљив, те да је добро што се нашао неко ко ће да га улепша”. Додао је, у одбрану Тејта, да је исправио „неправду” коју нам је нанео Шекспир тиме што нам није испунио природну потребу да правда и част буду задовољени.

Сатаром на стихове

   Данас је незамисливо читати познату трагедију са другачијим крајем од оног који је замислио и забележио велики драматичар. Међутим, чини се да је Тејтову „Историју”, која се појавила 1681. године, публика „прогутала” као од шале. Десило се то око седам и по деценија након што је објављен Шекспиров комад, а нова, прерађена прича успела је да опстане у енглеским позориштима све до 1838. године. Природно је да су се многи критичари и историчари књижевности, нарочито они који су „Лира” сматрали највећим Шекспировим делом, у наредним деценијама и вековима питали како је ова бесмислица могла да буде прихваћена.
   У првобитној верзији (1605/6) радња је смештена у древну британску историју. Шекспир се послужио старом причом о краљу који је своје краљевство поделио и доделио двема немилосрдним кћерима, одбацивши трећу, Корделију, једину привржену, али истинољубиву. Пошто је напустио престо, гоњен патњама које га терају у лудило, Лир на крају завршава у затвору са Корделијом, оданом кћери која је са француском војском желела да га одбрани. Пре него што је поништена наредба о њиховом погубљењу, Корделија је већ мртва, а затим умире и њен отац.
    Око 75 година касније на „сцену” ступа Нејум Тејт. Писац и преводилац није се прославио драмским првенцем „Брут од Албе”, па је према њему написао либрето за оперу композитора Хенрија Персела (1659–1695) „Дидона и Енеја”. Убрзо је схватио да му много више од руке иде превођење познатих дела, као и прерађивање ренесансних комада, па је јасно да је у једном тренутку и Шекспир морао да му постане занимљив. Изменио је „Кориолана”, као и „Ричарда II”, у коме су ликови добили нова имена, а текст је прилагођен тако да се покаже „веће поштовање према Величанству и достојанство двора”. Но ништа од тога није могло да се мери са „касапљењем” „Краља Лира”.

Мало комедије за крај

    Тејт није могао да помири са тужним крајем, који се ваљда и очекује у једној трагедији. Због таквог завршетка гледаоци су из позоришта углавном излазили сетни и озлојеђени, па је решио да им учини велику услугу. Скратио је драму од пет чинова, додао своје речи, смањио број мртвих. У његовој „Историји” лик Луде не постоји, а несрећни краљ се враћа на престо. Пре тога спасава Корделију од убица и омогућује јој срећан живот са Едгаром. Његове измене учиниле су да јавност на сцени гледа – трагикомедију.
   Судећи по једном од најранијих коментара, нови (стари) комад прихваћен је оберучке. Писац хвалоспевних редова истакао је да Корделија и Лир ни из каквих разлога нису смели да умру, због чега су вероватно и публика и читаоци били згађени, те да је господин Тејт с правом одбацио неприхватљив крај. „Историја краља Лира” први пут је изведена 1861. године у Дјук театру у Лондону, а гледаоци су одмах били опчињени. Величање Тејтове верзије довело је до тога да она поткопа славу оригиналне трагедије и да замени Шекспира на сцени све до пред крај тридесетих година 19. века.
   Срећом по данашње читаоце, део јавности, међу њима и велики број писаца, није могао да поверује какву накараду од драме је Тејт створио. Тиме што је дозволио да Лир и Корделија преживе, уништио је саму суштину комада, што је било неопростиво.
   Нарочито је био озлојеђен песник и есејиста Чарлс Лем (1775–1834), који у писму послатом уреднику часописа „Спектатор” није крио колико је згађен Тејтовим уметнутим и промењеним деловима трагедије.

Свемоћна политика

   Касније су се многи питали зашто би ико желео да упропасти Шекспирово ремек-дело? Одговор бар донекле има везе са историјским тренутком у коме је нова верзија настала. Било је то у доба Рестаурације, када је завршено раздобље републике, и када је на власт поново дошао краљ, Чарлс II (1630–1685). Променом политичке и друштвене климе почели су да се мењају и укуси у уметности, што се одразило и на позориште.
   Наклоност према трагедијама нагло је почела да опада. Уместо њих, наједном су постале тражене трагикомедије, које су убрзо постале омиљене посетиоцима позоришта. То може да буде један од разлога зашто је Тејт преобратио Лира у срећног краља. Истицање женске улоге и љубави између Корделије и Едгара био је начин да се истакне нова пракса настала такође током Рестаурације. Наиме, коначно је било дозвољено да жене тумаче женске ликове јер до тада су ову повластицу имали искључиво мушкарци.
   Свестан осетљивости прилика у земљи, Тејт је највероватније сматрао и да смрт краља, макар и у измишљеном комаду, није добродошла на позорници у време када је краљевина тек обновљена. Сви ови чиниоци довели су до стварања обраде трагедије у којој личност краља има тек малих недостатака на почетку, а они се лако опраштају и заборављају на крају.

Отпор глумаца

   И поред напада који су се током година умножавали, Тејтов комад дуго је опстајао. Тек 1823. године, прослављени енглески глумац Едмунд Кин (1787–1833), познат највише по тумачењу Шекспирових ликова, дрзнуо се да одступи од Тејтовог текста и на сцени поново прикаже Лирову смрт. Признао је након тога супрузи да лондонска публика није свесна тога шта је све способан (као глумац) да изведе, док га не види како се надноси над телом мртве Корделије. Нешто касније, 1834. године, глумац Вилијам Чарлс Макриди (1793–1873) потрудио се да у већој мери обнови Шекспиров комад, мада је и у овом случају Луда изостављена.
   После неког времена и овај лик је враћен и управо захваљујући Макридију накарадна верзија је после још неколико позоришних сезона готово у потпуности одбачена. Стару славу Шекспиру у потпуности је вратио глумац и позоришни управник Самјуел Фелпс (1804–1878), који се побринуо да се на сцени поново изводи првобитна и једина права верзија, без икаквих измена и скраћивања. Било је то 1845. године.
   Сетили су се Тејта у САД у 20. веку када је „Историја краља Лира” изведена у „Шекспировом центру” у Њујорку 1985. године. И овога пута публици се свидео срећан крај, због чега је комад запамћен као „Краљ Лир за оптимисте”.

Број: 3571 2020.
Аутор: Сања Лазић