Криве слике у огледалу душе

КО СИ, САД, ПА ТИ ?

Један од најпознатијих случајева Капграовог синдрома, психијатријског поремећаја који се назива и „илузија двојника”, довео је крајем 19. века до смрти недужне жене.

Судија је касније догађаје описао као последицу помрачења свести оптужених, утонуће у моралну и верску таму која их је натерала да учине нешто што разуман човек не може да појми. Друго објашњење није успео да нађе. Јер, у оно време није се много знало о душевним патњама које ће стручњаци тек касније открити.
   Уместо тога, један бар у Ирској, народна предања и веровања била су изнад науке када је било потребно да се појасне ствари ван свакидашњег живота. На њих се 1895. године позвао и Мајкл Клири, обичан човек који је на оптуженичкој клупи тврдио да је убио супругу зато што се претворила у – вилу.
   Бачвар из ирског града Клонмела упозано је Бриџит Боланд, будућу госпођу Клири 1887. године. Од осталих девојака из околине, осим по изузетној лепоти, издвајала се и због сналажљивости и жеље да буде независна. Гајила је пилиће и продавала јаја, а набавила је и шиваћу машину како би се посветила кројачком послу. Била је писмена и упадљиво отменија и боље одевена од већине жена из краја које су се углавном бавиле земљорадњом и кућним пословима. Брачни пар живео је у удаљеној колиби без већих трзавица. Новца је увек било довољно, једино што је недостајало били су потомци.   

Вилинско место

    Било је то окружење где су се генерацијама преносиле приче о вилама и другим натприродним бићима. Бриџит, као једна од многих која веровала да виле постоје, често је обилазила пределе око Клонмела где су се ова бајковита створења наводно окупљала. Судбина је хтела да се 6. марта нађе у близини једног брда на остацима средњовековних, кружних камених зидина, још једног омиљеног вилинског места.
    Туда је много пута пролазила када је ишла да продаје јаја, не плашећи се упозорења да натприродне силе треба избегавати по сваку цену. Овога пута, када се вратила кући, више ништа није било исто. Јутро проведено на хладноћи учинило је да падне у грозницу и следећи дан прележи трпећи неподношљљиву главобољу. Прошло је још неколико дана пре него што је дошао лекар да је прегледа. Утврдио је да има блажи облик гушобоље због чега се и понашала помало раздражљиво.
    Мајкл Клири није поверовао у његову дијагнозу. Нешто друго га је мучило. Рекао је да је болесница у постељи „сувише добра” да би била његова жена, и био је сигуран да је бар пет центиметара виша од Бриџит. Даља безумна размишљања довела су га до уверења да је његову супругу отела и заменила вила, а све се то десило зато што је оног јутра прошетала поред  оног проклетог брда.
   
Да ствар буде гора, око њега су били људи који су му још више потпаљивали машту и терали га да што пре предузме нешто док Бриџит не буде потпуно изгубљена. Џек Дан, познат у околини по бављењу врачањем, наговорио је Клирија да посети „вилинског доктора” што је овај прихватио без премишљања.

Кобно млеко

   Вратио се кући са „чудотворном” мешавином биљака коју је требало прокувати и што пре дати болесници. Тада је започет мучни обред. Комшије су чуле узвике из куће док је Клири, у присуству још неколицине мушкараца, терао своју жену да пије лек и неколико пута захтевао од ње да му „у име Господа” потврди да је она заиста Бриџит Клири. Држали су је све време поред камина јер се знало да ватра тера виле. По завршетку обреда свештеник је „очистио” кућу од преосталих злих духова.
    Измучена Бриџит после једанаест дана коначно је устала из постеље, обукла се како је имала обичај пре болести и провела поподне са мужем и рођацима. На тренутак се учинило као да ће све опет бити у реду. А онда је несрећна жена направила кобну грешку. Затражила је шољу млека, што је код Клирија опет побудило сумњу. Виле су, сетио се, често жуделе да се окрепе свежим млеком.
    Мучење и испитивање се наставило. Терао је Бриџит да поједе три кришке хлеба и да га опет убеди да је она његова права супруга. Све се то дешавало пред рођацима. Разјарени Клири није успео да се заустави. Присила и претње ножем нису дали резултате, па је на крају Бриџит Клири страдала – од ватре. Баш онако како и треба да се обрачунава са вилама.
   Када су почеле да се шире гласине о њеном нестанку, полиција је преузела ствар у своје руке. Тело је нађено недељу дана касније испод танког слоја земље, прекривеног жбуњем. Није било потребно много труда да би се ухапсили сви који су учествовали у до тада незапамћеном злочину. Деветоро оптужених предводио је Мајкл Клири, и даље уверен да није убио сопствену супругу већ преваранткињу која је заузела њено место.
    Осим што су током суђења изнесени сви гнусни детаљи, порота је добила прилику и да види тело покојнице како би схватила кроз шта је све прошла у последњим часовима живота. Сви оптужени су и осуђени на различите казне, од вишемесечног тешког физичког рада до неколико година иза решетака. Мајкл Клири, због убиства из нехата, добио је највећу казну – 20 година затвора.
    Одслужио је 15 година након чега се преселио у Ливерпул, па преко Океана, у Канаду, што даље од своје прошлости. Али, то му није помогло да не остане запамћен по „паљењу последње вештице у Ирској”, како је народ обичавао да назива овај случај.

Двојник, то сам ја

    Питање је да ли би Клиријев суманути чин могао стручно да се објасни да се у медицинском свету није појавио француски психијатар Жан Мари Жозеф Капгра (1873–1950). Угледни лекар је 1923. године, заједно са стажистом, Жаном Ребол- Лашаом описао психијатријски поремећај који ће касније по њему добити име Капграов синдром, или „илузија двојника”.
    Особе које пате од овог поремећаја имају муке с препознавањем блиских људи око себе, и чврсто су убеђени да се у њиховом телу крије неко други, односно – двојник.  У највећем броју случајева верује се да је неко од чланова уже породице замењен, и то најпре само један, да би, како се стање погоршава, оболели и на друге гледали као на „уљезе”.
    Највероватније је да је и Мајкл Клири био жртва Капграовог синдрома, само што овај поремећај тада није био познат ни у назнакама. Ирци који су били довољно разумни да одбаце народне приче о вилама као мотиву убиства, усресредили су се на приватни живот брачног пара. Све више се говоркало о томе да је Бриџит била неверна супруга која се редовно састајала са љубавником под изговором да испоручује јаја. Чак је споменуто и име мушкараца за кога се сумњало да је био са њом у тајној вези.
    То, међутим, није могло да објасни зашто је Клири звао свештеника и натерао Бриџит да учествује у обреду како би њено тело ослободио двојнице. Све је много више личило на оно што је касније истраживао Капгра. А откад је рад о синдрому написан, до данас је забележено још много примера оних који су пролазили кроз пакао само зато што су у својим најмилијима видели неког другог.
    Један од познатијих је случај времешне домаћице која је почела да избегава мужа јер ју је мучило уверење да је он, у ствари, њен покојни отац. Престала је да спава поред „уљеза”, закључавала врата спаваће собе и замолила сина да јој набави пиштољ.  Дешавало се и да мајка умисли да јој је социјална служба отела дете и заменила га неким другим, као и да деца не препознају своје родитеље када се нађу с лицем у лице, али да нису имали никаквих сумњи када би са њима разговарали телефоном.

                                       ***

   Још  не постоји коначан одговор на питање како до појаве Капграовог синдрома уопште долази. Новија истраживања указују на то да је ово стање највероватније последица оштећења мозга. Утврђено је и да се често јавља у склопу неког другог психијатријског поремећаја, као што је, рецимо, прозопагнозија, односно немогућност препознавања лица.

Број: 3572 2020.
Аутор: С. Лазић